Nedelja posle podne, u relativno prijatnoj, opuštenoj atmosferi, sedi porodica posle ručka. Mama i tata pričaju, dok malo dete slaže slagalicu. Odjednom u tom razgovoru roditelja, dodje do neslaganja, pa se ton malo povisi i energetska vibracija pada na neki niži nivo, oseća se ukus zategnute situacije u prostoriji. Dete savršeno zna i oseća, svaku promenu u boji glasa, i više, nego što odrasli misle i primećuju. Uglavnom i kada dodje do problema, svadje, rasprave, odraslih izmedju sebe, dete pada u drugi plan.
Dete sluša, i dalje mirno sedi, slaže slagalicu, deluje kao da ga rasprava uopšte ne uzbudjuje. Nakon nekog vremena skače, i užurbano uzima svog gumenog konjića za jahanje. Krene ushićeno da skače, visoko, jako, uzbudjeno i viče mami i tati , vidite me. U silnom tom skakanju dete padne, povredi se malo, ali vraća se na svog konjića i nastavlja dalje da skače, malo sporijim tempom.
Postavlja se pitanje, koliko ste povreda, vi kao roditelji, nenamerno, zadali svom detetu, za samo petnaest minuta.Prva kada je čuo vašu raspravu, druga dok se pravio da je ne čuje i suzdržavao emocije, treća kada je probao da skrene pažnju i odglumi sreću na konjiću, ne bi li on bio centar vaše pažnje, četvrta, kada je pao. Idemo dalje, peta, ne zaboravite, da je sve ovo radio u cilju da vas zabavi, odobrovolji, spreči u daljem razvoju rasparave, šesta, nije u tim trenucima mislio na sebe, nego samo na vas.
Uložio je svoje glumačke sposobnosti, uložio je hrabrost, da vas na dečiji način spreči da nastavljate raspravu, uložio je svoju psihu i telo, kao dobar alibi za urazumljivanje odraslih, tj mame i tate. I onda merimo šta sve damo deci u toku dana, vreme, pažnju, brigu, a oni nama u samo petnaest minuta, daju sve ovo!
