Mama, jel mogu da idem napolje?
Idi, pitaj tatu.
Tata, jel mogu da idem napolje?
Ne možeš.
Mama, tata je rekao da ne mogu.
A zašto je rekao da ne možeš, kada možeš.
Pa tata, mama je pitala zašto ne mogu, kada mogu.
Dete u ulozi pin pong loptice.
Koliko je bitno da su mama i tata usaglašeni sa odlukama koje donose, kada je dete u pitanju. Koliko je bitno, da ne prebacuju lopticu sa jednog na drugog. Koliko je bitno da se ne prepiru preko deteta. A koliko često to roditelji rade.
Teško je da oba roditelja oko svake situacije, ili na svako dečije pitanje imaju isti i odlučan odgovor. Jer obično ni sami roditelji nisu istog karaktera, istog mišljenja, svako od roditelja ponaosob, bilo mama ili tata, nose neka svoja načela u vaspitanja. Svako ponaosob od roditelja, donosi neke svoje nervoze, frustracije, iskustva, strahove u kuću, pa često sve to projektuju na dete. A dete, ko dete, često bude nenamerno žrtva roditelja, i svih njihovih osećaja.
Svako od roditelja nosi i neki, kod, od svojih roditelja, pa ili čini iste stvari ili slične stvari u vaspitanju svog deteta, ili radi potpuno kontra od onoga kako je vaspitavan u detinjstvu, ne bi li na svom detetu ispravio ‘greske’ koje je uvideo kod svog roditelja. Uglavnom jedna mala dečija glavica, mora, htela ne htela, da oseti sve to na svojoj koži. Koliko je teška uloga roditelja, toliko je teška i uloga deteta.
To nikada nemojte da zaboravite, jer često mi projektujemo naše strahove, naša nezadovoljstva, loše bračne odnose, različite karaktere, upravo na te male, slatke, dečije glave. A da bi oba roditelja donosila sinhronizovane odluke, kada je dete u pitanju, potreban je pre svega razgovor, višesatni, višemesečni … izmedju roditelja, ali, obavezno, mimo deteta. I to uz slogu, dogovor, toleranciju , razumevanje, i odlučnost da vam je cilj, zajednički jezik. I to zajednički jezik, koji nije samo benefit za roditelje, već, i pre svega, za dete.
E, pošto je često, da je to uglavnom teško, nije loše napraviti kompromis, za dobrobit emocija deteta, i neke stvari pripustiti jednom roditelju, a druge pak drugom. I eto srečnijeg deteta, a i roditelja, jer ne kaže se dzabe, da dogovor , kuću gradi.
