Rečnik nove stvarnosti je objavljen i sadrži kovanice poput gastronomkinja, diplomatkinja, teroristkinja, andragoškinja ili angragoginja, didžejka ili didžejica, ethnološkinja ili etnologinja. Kome ovaj rečnik služi i kakva je ta „nova stvarnost” koja zahteva groteskne jezičke akrobacije?
Autorka Rečnika nove stvarnosti, novinarka i filološkinja Marjana Stevanović, u uvodu kaže: „Jedno od sredstava rodno osetljivog jezičkog ponašanja jesu nazivi zanimanja, titula, funkcija u ženskom rodu.” I da “kako se ide ka višim i značajnijim pozicijama u hijerarhiji zanimanja, tako raste otpor prema imenicama ženskog roda za te poslove.” U tom grmu dakle leži zec.
Novokomponovane reči su sredstvo za ispoljavanje rodno osetljivog jezičkog ponašanja čiji je krajnji cilj uspostavljanje ideologije nove stvarnosti. Koja bi to ideologija mogla biti? Da nije možda politička korektnost? Kad smo kod ciljeva, neko mudar je rekao: „Nijedan cilj nije toliko uzvišen da bi opravdao nečasna sredstva”. Da li kovanice kao što su vatrogaskinja i pešakinja služe na čast srpskom jeziku? Tu je i nepravda zasnovana na (nedokazanoj) kauzalnoj vezi između otpora prema izmišljanju novih imenica ženskog roda i prestižu zanimanja koje te imenice označavaju. Kome tačno smeta akademistkinja, a super mu je didžejica?
Tvrdnje da se upotrebom rodno senzitivnog jezika žene upisuju u stvarnost, u kojoj do sada nisu bile vidljive i prepoznate, je uvreda za žene. Da li to znači da sve što sam do sada napisala kao kopirajter Katarina Marinković ne postoji, ne važi? Da su moji klijenti, ostrašćeni patrijarhalnim predstavama o ženi, mislili da uzimam poslove i autsoursujem ih nekom muškarcu? Koji su me vrag angažovali, ako smatraju da je moj najveći domet da sričem Petliću pevaču (inače napisala žena) dok zakuvavam pasulj?
Da se razumemo, svako ima pravo da sebe i svoje zanimanje opisuje rečima koje želi. Da je jezik rigidan, da ne pruža slobodu, ne bi bilo ni genijalne poezije ni bisera poput receptioner – „lord of the desk”. Ali uporno insistiranje na rodnosenzitivnom jezičkom ponašanju nije usklik slobode u nastanku. Zapitajmo se… Kada i ako do te slobode dođe, kako će ona izgledati?
Nova stvarnost u kojoj „govornici i govornice jedne jezičke zajednice nisu primaoci gotovih pravila i preporuka stručnih tela” – kako navodi autorka Rečnika – otvara prostor za haos. I za konflikte, koji iz haosa proističu. Šta će se desiti ako u jednoj firmi rade žene inženjeri i inženjerke, zavisno od opredeljenja? Možda se nekome, budući da se poziva na jezičku intuiciju umesto na norme, mnogo dopadne reč inženjerkinja, pa krene na njoj da insistira. Nema sumnje da se izbegavanje novih reči može shvatiti kao diskriminacija zbog koje se ljudi u kasnijoj etapi mogu „kanselovati” ili čak kazniti, kao što je već slučaj u sferi političke korektnosti. Verujem i da će (ako već nije) doći do podele na nas „koje se borimo za prava žena” i „vas koji ignorišete našu borbu”. Dok se žene međusobno raspravljaju oko toga ko je veća borkinja za jezičku ravnopravnost, plate i položaj u društvu će im biti isti. A to je ono što čitava rodno senzitivna ujudurma kobajagi teži da popravi.
Usudiću se da napišem: insistiranje na ravnopravnosti je ponekad odraz slabosti. Ko je zadovoljan i uspešan u svom poslu, neće mnogo mariti za „šminku” – a jezička lakrdija je upravo to – šminkanje u cilju odvraćanja pažnje sa važnijih problema. Predstavlja se i kao vrsta revolucije ili kao što pročitah u jednom tekstu „đonom na konvencije”. Ko profitira od ratovanja sa konvencijama? Nekakva tela moraju da se oforme, komisije boraca i borkinja, strateških konsultanata i konsultantkinja… A sutra i sprovodilaca usaglašenosti sa novim terminima, čuvara jezičkih kazamata u koje će rodno nesenzitivni biti proterani. Oni su profiteri nove stvarnosti.
Ako neko mora da nam interpretira stvarnost, hajde da, u meri u kojoj je moguće, to budemo mi. Razmislimo hladne glave. Poštujmo sebe i poštujmo jezik. Koristimo reči koje nam zvuče najprirodnije, a koje ne narušavaju sklad i lepotu srpskog jezika. Ja inače nisam lingvista po profesiji. Završila sam novinarstvo u jednoj nazadnoj zemlji, uskraćenoj za jezičke reformatore, koja smatra da sam ja „journalist”. Ta zemlja govori jezikom Šekspira, koji bi se merilima nove stvarnosti mogao nazvati diskriminatorskim. Nije. A nije ni srpski, koliko god pokušavali da nas ubede u suprotno.
