Dva lica Megalopolisa: Prikaz romana “Istanbul Istanbul”

U podzemnom zatvoru, duboko ispod istanbulskih ulica, četiri politička osuđenika zatočena su u majušnoj ćeliji bez prozora gde ih očekuju samo mučenje i smrt. Vremenske i druge opštepriznate zakonitosti ovde ne postoje. Postoji samo volja za otporom izražena kroz priče i pričanja, deljenja različitih perspektiva o svetu iznad, čija je uloga istovremeno isceliteljska i otrežnjujuća – to je podsećanje da realnost Megalopolisa, van okova, može biti isto tako bezbanedažna kao ona koju proživljavaju protagonisti romana „Istanbul Istanbul” (objavljenog 2016. u izdanju Agore). 

Okolnosti u koje Burhan Sonmez stavlja svoje junake teško da mogu biti opresivnije. Zatvorenici, politički krivci, su student Demirtaj, doktor koji preuzima identitet svog sina revolucionera, berberin Kamo i ostareli sanjar, čika Kuhejlan. Nije, dakle reč, ni o kakvim iskusnim i okorelim kriminalcima već o žrtvama despotskog režima. Ovakav profil zatvorenika čitaoca može podsetiti na deo Zatvorskog dnevnika Borislava Pekića, objavljenim pod nazivom „ Godine koje su pojeli skakavci” (paralele tu ne staju i o njima će biti više reči kasnije). Nemilosrdost jednog takvog režima autor romana „ Istanbul Istanbul”, inače kurdskog porekla, osetio je na sopstvenoj koži tokom demonstracija u Istanbulu 1996. Sonmez se, međutim, u ovoj knjizi ne bavi političkim temamama. Represivni sistem je samo okvir za osvetljavanje dualizma života u kome se prožimaju različite strane Megapolopisa: tama i svetlost, beznađe i nada, zlo i dobro. Sve priče i razgovori između zatvorenika svode se na Istanbul, na razmatranja kako da se grad spase, učini boljim. Sam autor nazvao je ovu ideju „utopijskom vizijom Megalopolisa.” I zaista – kada se upije sva nepravda, beznađe i antihumanistički karakter naizgled slobodnog spoljnog sveta, opisanog kroz deset zatvorskih priča – ideja o nekom lepšem društvu deluje prilično utopistički. Što ne znači da joj mesta nema, ako nigde drugde makar u pričanju. 

Priča o životu kao spas od smrti 

Motiv priče u romanu „Istanbul Istanbul” oslanja se na Bokačov „ Dekameron”, sa jednom ključnom razlikom – likovi iz „Dekamerona” pobegli su iz grada da bi izbegli smrt dok su istanbulski junaci bačeni u mrak protiv svoje volje. I jednima i drugima pričanje služi da ispune vreme. Za zatvorenike Istanbula priče su spasonosne, pomažu im da prebrode mučenje dok svojim telima greju promrzle drugove. Pričajući, oni izlaze iz stega ćelije koja oživljava u slikama vitkih minareta, trbušnih plesova na brodićima blizu Ortakoja, povika uličnih prodavaca na trgu Galata, obrisa Devojačke kule, mora i galebova koji šire krila… gde Istanbul iskrsava pred našim očima. Svako poglavlje počinje novom pričom – izmišljenom ili stvarnom – koja vodi čitaoca kroz kompleksne storije junaka, otkrivajući nam detalje iz njihove prošlosti okupljene oko iste teme, burnog, neretko brutalnog gradskog života. 

„Kao što je nemoguće okupati se dvaput u istoj reci, tako se u Istanbulu ne može ispričati dvaput ista priča. Život je kratak a priče duge. A mi smo želeli da se vratimo priči i tako se pomešamo sa rekom koja se zove život,” kaže student Demirtaj. U „Godinama koje su pojeli skakavci” Pekić piše: „Čovek koji čita svoj dnevnik liči na zanesenjaka što bi da opovrgne Haraklita i u istu vodu dva puta uđe, ali dok ga piše on je u istoj vodi, ma koliko brzo tekla, uvek istoj”. Šta je zatvorsko pričanje no glasno iščitavanje dnevnika iz memorije? Za njegovog autora, dnevnik je, da se opet poslužim Pekićem, „živa stvar, delo u nastajanju” pa tako i junaci romana „ Istanbul Istanbul” ispunjavaju svoje priče kreativnošću i traže nove forme u vidu fantazija. Ne zadovoljavajući se onim što je bilo i što jeste, njihove maštarije postaju sve živopisnije. Naročito je efektan opis imaginarne pijanke na terasi kod doktora: 

„Doktor postire stolnjak preko stola. Donosi sir, dunju, barbun, humus, namaz od jogurta i belog luka. Podižemo prazne šake čineći pokret kao da se kucamo. „Živeli”. „Živeli.” Da nam najgori dan bude ovakav.” 

Sedeći na osunčanoj terasi, pod nebom koje su sami izgradili, zatvorenici vraćaju svoje dostojanstvo. Njega, u stvari, nisu ni mogli da im preotmu. Ne dok je snage za otporom i priče kao njegovog glavnog oblika. 

Čovek u kandžama Megalopolisa 

Malo je književnih likova koji ilustriju pesimizam modernog čoveka kao berberin Kamo, koji ispoljava gotovo manijakalnu nasladu zatvorskom patnjom i ocenjuje da su njegovi mučitelji pravi ljudi jer „prisvajaju zlo bez snebivanja.” Po svojoj ogorčenosti Kamo nalikuje čoveku iz podzemlja kakvog opisuje Dostojevski koji, poput istanbulskog berberina, gleda u bunar, u ponor svoje duše. Kao protivtežnja Kamu, pojavljuje se doktor prožet empatijom i nadom uoličenom u savetima da „ovde treba misliti o boljim stvarima”. Zatim, tu je naivan student Demirtaj koga je mladalački bunt odveo u revolucionarne aktivnosti, a ove pak u tamnicu. I najzad, čika Kuhejlan, personifikacija čovekove potrebe da mašta o boljem svetu. Svi oni su žrtve istog dželata, Megalopolisa. 

U podzemlju biti žrtve, a gore robovi, to je, čini se sudbina stanovnika Megalopolisa o čijim je razornim efektima pisao i Miloš Crnjanski u jednom od najboljih ostvaranja srpske književnosti, „ Roman o Londonu”. Baveći se tematikom civilizacijskog progresa, Sonmez je po svom stanovištu blizak Crnjanskom – njegov Istanbul je, baš kao London Miloša Crnjanskog, grad izgubljenih, izmučenih, porobljenih ljudi, zatočenika progresa. Sa jedne strane su blještavi simboli napretka – glomazne zgradurine i oblakoderi u staklu, sa druge čovek čija se egzistencija svodi na tumaranje tom materijalističkom džunglom, a u svhu golog preživljevanja.

Ali, Sonmez nagoveštava kroz svoje protagoniste, postoji način da se iščupa iz kandži Megalopolisa snagom životnog iskustva koje se prenosi sa čoveka na čoveka, kroz priču i smeh, ispunjavajući dušu smislom i sadržajem nepostojećim u savremenom svetu. Imati svoje životne priče znači izgraditi sebe, postati više od posmatrača-potrošača, odupreti se pritisku Megalopolisa koji teži da individue sjedini u bezličnu gomilu. To je trijumf nad besmislom i put ka izlasku iz tamnice, bila ona ispod zemlje ili unutar gradske vreve. Sa briljantnom fikcijom protkanom humanizmom, Sonmez nam saopštava da je vreme za oslobođenje gradova, i nas samih. Njegov je književni glas snažan, upečatljiv i ubedljiv. Pitanje je: ima li ko da ga čuje? 

Ostavi svoj komentar