Ima dana kada hodaš, a glava nije tvoja. Ulice kao da su neki zamućeni putevi, koji vode nikuda. Ja te dane zovem, dani u bunili.
Ne mislim na one dane, kada si zaljubljen, pa si kao na sedmom nebu. Nego mislim na one isprazne dane, ispumpane, izduvane, ne znam ni kako da ih nazovem. Kada osećaš neku prazninu, neki nedostatak, neku tugu, ne osećaš sebe, ne osećaš svoju glavu, pogled ti se gubi, misao se kida, pa se spaja, u grudima i stomaku neka rupa, a srce nepravilno lupa.
Glava je nasadjena na tvoja ramena, ali nije nešto dobro podešena. Odsutna je, pa je čas fokusirana na neku nebitnu stvar, ne bi li bar na sekund pomogla tom odsustvu, da bude prisutno.
Koraci su tada uglavnom teški, jer noge ne saradjuju sa glavom. Ako sedneš u kola, i voze te drugi, gledaš kroz staklo, promiču ti neke slike sive, čak i kad je sunčan i vedar dan. Na radiju se pesma pažljivo bira, jer svaka nota te već u tu zamućenu glavu dira.
Ako pada kiša, i siv je dan, tvoj je plan da glavu staviš na jastuk, zažmuriš i pustiš je da praznuje u svom bunilu, gde je na svakih par minuta, cimne neka ružna misao i deluje ti da ništa nema smisao.
I šta to pravi, stanje ovako, ne znam da li bi znao svako. Zna samo onaj ko osećanja ima, i zna koliko rastanak boli, koliko može da se voli.
Ajde, Milena ne budal više.
Zahvaljujem Bogu, što mi nisu ovakvi dani, plašim ih se iz dna duše, jer čas posla sve snove sruše.
Na svetu, skoro svako, umeo je da pati za nekim jako. Svakog sekunda neko gubi voljeno biće, i pita se šta sa njegovim životom, posle toga, biće. Da li će izaći iz patnje duboke, i vratiti sebi ikada svoju glavu bistru i situaciju čistu.
Velika patnja, iskustvo daje, neke nove dimenzije sebe spoznaš i doznaš da je vreme prijatelj najveći, i da takve dane ne možeš tek tako preteći.
