Toliko pućenja, mučenja i provedenog vremena za dobru sliku se utroši na moru, bazenu, koncertu, u provodu, i sve to zbog prezentacije drugima. Vračajući se sa plaže, nailzaila sam na palmu, na kojoj se svaki dan nameštala neka devojka, i mučila i sebe i osobu koja je slika, i to na 40+C.
To je čist mazohizam, posebno, kada su slike raskomoćene, napućene, jer treba pokriti sve nedostatke, a istaći ono najbitnije, a to su usta, grudi, struk… i pitam se, šta je tu, nežno prema sebi.
Koliko puta samo nismo zadovoljne, prezentacijom, pa ponavljamo slike do beskonačnosti. Ako u prvih dvadeset nisam našla zadovoljavajuću, ajde da budem sadista prema ovom što slika, pa da ponovimo bar još toliko (ne pitajte kako znam).
E, u to ime, prezentacija, prirode. Ona je takva kakva jeste, već na prvoj fotografiji, lepa i bez filtera i bez truda…
Veliki je problem u čoveku. Njegovo sazrevanja je tako dug put, duži od sazrevanja drveta koje je pustilo najdublje korenje.
P.S. Sebi sam luksuz pučenja priuštila nekoliko puta, ali da sam imala češću potrebu, sigurno bih se obratila MINISTARSTVU ZDRAVLJA.
