Život je čekanje! Od banalnih stvari, kao što je čekanje autobusa, čekanje da se završi školski čas, čekanje plate, čekanje da dođe kraj radnog dana… Čekamo te neke stvari skoro pa svaki dan. Ne talože u nama neki specijalan osećaj, osim tkzv. čekićanja.
U Srbiji se često čeka rešavanje egzistencije, e taj osećaj već pravi nemir i nesigurnosti. Na red dolaze duhovna čekanja, po meni najteža, jer duša tada ne miruje. Čekanje do toga da nekoga preboliš, otpatiš, zaboraviš.. moraš da sačekaš, neminovno, jer kažu vreme radi za tebe. Čekanja da izađemo iz minus faze, pa uđemo u plus. Ona prave pak neka druga osećanja. Ne daj Bože čekanja da ozdravi neko vama drag, ili vi sami. To su najteža čekanja. Čovek dođe u situaciju da čeka i svoju sopstvenu smrt, osim ako nemate sreće pa vas strefi iznenada, tu čekanja nema. Čekajući projektujemo i svoje doživljaje i osećanja, pa se za života nataložimo što realnim što nerealnim očekivanjima i osećanjima.
Čekamo i lepe trenutke, nisam zaboravila na to, i te kako znam da ih čekam, ali i to čekanje može biti mučno. Jer čekanje samo po sebi nije baš lepo, pa često se kaže pregoreo sam od stalnog blagog tinjanja.
E pa sada, neizbežno je to stalno čekanje za života, a pitanje je šta ćemo uopšte i dočekati. Jedino i sigurno što svaki čovek dočeka je odlazak u kako kažu, večnost. Hm, uopšte mi se ne dopada ova činjenica, ali život je to. I za kraj šta nam ostaje u tom životnom čekanju? Pa vera, ljubav i nada!
