Nemate pojma u stvari koliko ste puta ovog leta uzeli telefon, uključili kameru, podigli ga u visinu očiju i, zadovoljni onim što vidite, pritisnuli virtualno dugme. Triput, za svaki slučaj. Ušli zatim u galeriju, aktivirali šerovanje i „Instagram“, provukli sliku kroz filter da bi kontrast bio jači, tagovali ljude na slici, dodali kepšen, eventualno i neki haštag, i šerovali. „Instagram“ je automatski postavio fotku na „Fejsbuk“ i „Tviter“, jer tako ste ga setovali. Potom ste bili srećni kad su se pojavila silna srca i pollice verso ikonice – nekad davno je taj podignuti palac poklanjao život gladijatoru u areni, a danas ima banalniju poruku. Bili ste još srećniji kad je neko komentarisao ili daunloudovao fotku. U međuvremenu je bio srećan i neki nedokučivi algoritam: upamtio je još jedan podatak o vama i ljudima koje ste tagovali.
Sve opisano postalo je toliko banalno, da se pitate čemu ta opšta mesta? Pa zato što je reč o revolucionarnom izumu ere revolucionarnih izuma – fotografija je izmišljena po drugi put.
I sve je drugačije nego prvog puta: telefon, ne fotoaparat, memorijska kartica, ne film, digitalni fajl, ne slika, pa još sva sila metapodataka, koji se čuvaju, putuju, obrađuju… Samo je onaj kratki tren isti kao prvog puta: kreiran je dokaz da se nešto dogodilo. Ali dokaz je sada nematerijalan, putuje brzinom svetlosti, čami negde u oblacima, nabijen podacima i društvenim implikacijama, kakve prvobitna fotografija nikad nije mogla da ima.
Nisu pametni telefoni i društvene mreže „izmislili“ fotografiju po drugi put – samo je revolucija brže napredovala. Počela je kad su kompjuteri progutali fotografije. A fascinantno je što se sve to juče dogodilo. Masovna proizvodnja prvog digitalnog foto-aparata: 1995. Prodato više digitalnih nego analognih kamera: 2003.
Evo i analogije iz jednog teorijskog rada, koja me je nasmejala: to su đavolja posla, verovali su ljudi, kad je fotografija prvi put izmišljena; nisu hteli da se slikaju da im ne bi kamera ukrala dušu; a danas digitalna fotografija upravo to radi.
Nema ovde prostora za sve što je Domeniko Kvaranta napisao, ali jedan primer će vam biti blizak: vi apsolutno nemate pojma koliko ste puta ovog leta uzeli telefon da biste nešto slikali, umesto da upamtite; digitalizovali trenutak umesto da njime nahranite dušu; posegli za telefonom umesto za životom, doživljajem…
Opet, dok sam čitala Kvaranta, pomislila sam da ću vas možda baš ja usrećiti. Daunloudovati vaš tren. Osvojiće me binarni kodovi poseja- ni u klaudingu (kakva romantična slika strujnih kola!), pa ću ih materijalizovati. Oživeće slika, makar nakratko i to – ah, ljubavi davne – na papiru! Postaće na tren odraz prvobitnog izuma.
Preuzeto iz 11. broja časopisa „Ah, ljubav“.
Na kioscima širom Srbije potražite novi broj magazina „Ah ljubav”. Uz primerak magazina dobićete poklon knjigu najčitanijh spisateljica današnjice.
