Svašta! Pomisli gospođa sa malenim šeširićem na glavi, pocrvenevši, gledajući najavu prvog filma o Tarzanu 1932.
Go muškarac sa prodornim urlikom, hm, kako uzbuđujuće zvuči! Pomisli mlada devojka nekoliko decenija kasnije gledajući rimejk poznatog filma.
Baš je zgodan! Pomisli tinejdžerka modernog doba crtajući prstom u vazduhu „pločice“ nabildovanog glumca najnovije verzije filma o Tarzanu.
Dakle, vreme nije ključno za sve što muškarac može da uzburka u ženi! Bilo je i biće strasti za dodirom i doživljajem muškog tela i energije kod svake žene koja nije gej. Bila sam u zabludi kada sam pomislila da sa godinama i nekom dubljom zrelošću (da ne kažem starošću) presušuje ta predivna strast, ali ne samo za fizičkim dodirom i uzbuđenjima, već i za emotivnim i intelektualnim privlačenjem između muškarca i žene.
Naravno, ja lično ne isključujem ni jedan deo našeg slojevitog bića, ali muškarac koji je intelektualno jak, a pri tom, ne i romantičan i nezainteresovan za seks, nezanimljiv je za ženski mozak…valjda! Ne treba te senzacije generalizovati. Pa i samo fizička strast nije dovoljna da nas neko uznese kao kompletno biće, suviše je to površno, ne može nas ispuniti božanskim osećajem ljubavi.
I ne treba nam rke-koke, bam-bam ili u prevodu samo suvi seks. Možda je to nekome dovoljno, ali pravoj ženi neće nikada!
Možemo se diviti tim pustim „pločicama“ i tom sjajnom osmehu, građi, ali ako nema ono nešto više od toga neće, eventualno, ni novac to učiniti. Ili grešim?
Možda idealizujem odnos između muškarca i žene, jer lično, nalazim veliku inspiraciju u ljubavi između to dvoje, bilo da je to magnetna privlačnost, hemija, neobjašnjiva fasciniranost, isključiva strast, divljenje ili, na kraju, potreba iz mnogo drugih razloga.
Kroz te odnose sazrevamo kao bića. Stremimo smislu, sreći, pronalaženju izvora ljubavi, koji jeste na kraju u nama samima. Ti putevi su dugi i popločani su teškim i neravnim pločama raznih zabluda, zanosom zbog iluzornosti sreće koju treba da dobijemo ili “zaradimo” od nekoga, nečega, spolja, a eto, sve što trebamo da saznamo i shvatimo je duboko u nama. Zato hvala svim Tarzanima, koji nas na neki način pošalju u nas same. I tako mi nešto tužno zbog toga, jer nam tada praktično nisu više ni potrebni…ili jesu? Ne znam, volela bih da grešim…
