Kad god i kako god se osvrnemo na prošlost osetimo blagonaklonu nežnost i smisao doživljenog bar kao neku životnu lekciju. Moralo je tako da bude i tačka. Sve ružno se zaboravi i nekako se drugačije protumači, a sve lepo zasija nekom mudrošću, ili nam se tako učini iz položaja sadašnjeg trenutka.
Dobro, savladali smo lekcije o konačnosti svega, da ništa u grob nećemo odneti i da je jedina izvesna stvar, koja se svima dešava, smrt. Dakle, jednostavno je, i smrt je život.
Kada se jednom savlada strah od smrti on nestaje, ali strah od života nikada ne prestaje.
A, opet, nekako mi je tužno kada osetim nečiju nezahvalnost prema životu. Znam, ne tiče me se tuđi život, ali, boli svakako.
Pomislim, a šta ako nam je dat samo jedan život, jedna šansa? Da li je u redu proćerdati tu mogućnost biti srećan? Ne mislim na one materijalne mrvice koje nas zadovaljavaju kao talasići kada zapljuskuju obalu, slatko, nežno, sa onim neizbežnim osećajem da će tako stalno biti. Ne, nije to taj osećaj, već onaj kada u buri i oluji, u najtežem nevremenu i onim zastrašujućim, ogromnim talasima znaš da to more života stanuje duboko u tvom srcu, da je to tvoja sudbina, prapostojbina, materica, seme i plod, smisao i bol.
A, onda, posle crnih oblaka i bure, pojavi se kristalno plavo nebo koje se narcisoidno ogleda u mirnoj površini vode, a miris smirene morske strasti u nozdrvama ispunjava mirnoćom. Tako se prepuštamo kao bebe majčinom naručju i osećamo samo spokoj.
O toj zahvalnosti ja pričam. Živeti i ne očekivati ništa osim zagrljaja života kakav god da je. Prepustiti se, a opet činiti ono što jeste u ljudskoj moći: razumeti, oprostiti i voleti.
