Gledam i ne verujem – ovde, bez Instagram filtera, moja opsesija više ne postoji. Nikad nije ni postojala, jer ona… nije ta.
U polumraku čuvenog restorana stoje gusto zbijeni ljudi u poslovnim odelima, prisustvujući onome što se zove “networking event”. Svako je svakog odmerio po par sekundi, a onda zaključio sa kim ima ili nema koristi da razgovara, pardon da netvorkuje. Svako, osim mene.
Moja pažnja, koja ni inače nije na zavidnom nivou tokom ovakvih hepeninga, potpuno je usmerena na jednu osobu, čiji lik i delo već mesecima pobožno pratim na Instagramu. Sve što sam videla na fotografijama ili skrolovala na storijima ne može se povezati sa ovim prizorom.
Tamo, na Instagramu, ona je ta.
Žena mojih godina koja ne propušta nijedan trening, pri čemu izgleda božanstveno i dok joj kapi znoja klize niz uglačano čelo. Kako je uspela da se oznoji a da ne pokvari šminku, čudo je kome se iskreno divim dok guglam vodootporne maskare.
Visoka i vitka, ona je ukras beogradske ulice u kojoj pozira, a kojoj je velikodušno poklonila svoje prisustvo. Jer njoj je mesto na pariskim avenijama, divno bi izgledala pod svetlima bulevara, takav struk još nisu videli…. Mogla bih, razmišljam, da se stešem i ja, da nije ove opsesije krempitama. Doduše ne baš toliko – niti imam građu niti disciplinu za takav podvig. Ma svaka joj čast!
Ova, da se poslužim Bećkovićem, država u državi, je sve ono što bi žene u tridesetim mogle da budu a nisu, jer… pa jer se ne trude dovoljno. Tako, mislim i prekoravam sebe što se ne trudim dovoljno. Pritome, ona nije sebična; deli svoje tajne na Instagramu. Moraću da probam neki proizvod koji preporučuje, naročito ovo za kosu, njena je prelepa. Takva kosa, uparena sa takvim telom, na sve to još i intelekt (ona ispod svake slike piše vrlo interesantne kepšne), ma nema ko bi joj odoleo.
To bih mogla biti ja. OK, ne danas, ne sutra. Ali, uz malo truda, malo discipline – što da ne? Baš da vidim šta je novo stavila na stori.
…
Hiljadu iskrolovanih storija i selfija kasnije, nalazim se blizu svoje inspiracije. Deli nas svega nekoliko stolova. U tom međuprostoru rasprskavaju se moje iluzije, čini mi se da čujem kako pucaju – “bum! bum! bum!” – a zatim hitro nestaju u žamoru glasova, ostavljajući za sobom opor muk saznanja.
Ona je niska. Sve one slike gde izgleda kao Sindi Kraford na štulama? Laž!
Ona je… dobro, ne debela, to bi bilo preterivanje, ali definitivno nema onaj tanani pariski struk. Čak i kosa, bogata i bujna u storijima, izgleda maličice sparušeno, da ne kažem slepljeno.
Ona je, jednostavno rečeno, prosečna. A nestvarna Amazonka isklesanog tela je proizvod Instagrama ili plod moje mašte, kako vam je draže, ali istovremeno i opomena da virtuelni svet, koji često brkamo sa pravim, nije stvarnost.
Umesto filtera i fotošopa, preda mnom se nalazi prava žena. Ne znam više ni čuja je zabluda ona druga, da li njena u želji da bude ono što nije ili moja u nadi da i ja mogu da postanem to nešto. U stvari, lažem, znam. Verujem da znate i vi.
Možda je najbolje da to kolektivno priznamo i raskrstimo sa sobom potpuno i zauvek.
