Može li da se voli iz daleka? Da se voli silno, celog života, a bez potrebe da se s ljubavlju svog života ijedna reč razmeni? Ja sam tako volela Đorđa Balaševića. Volela ga još više zato što sam znala da ga i milioni drugih vole isto tako i da je svima dovoljno da ga gledamo i slušamo iz daleka. I da plačemo neutešno kad premine – prerano. Uvek je prerano kad ode neko koga voliš. Za njega sam verovala da će živeti večno. Hoće, kroz pesme, ali ja sam nekako verovala da će večno živeti pesnik.
Da nije bilo korone i njegove lude glave, 11. maja bi Đorđe Balašević napunio 68 godina i bilo bi još mnogo pesama.
Posle sam plakala preslušavajući te pesme – i smejala se pričama između pesama, makar sam mnoge njegove reminiscencije znala, jer bila sam na tolikim koncertima, znala reči svih pesama, i svi ostali, podizala upaljač visoko, dogod ne bi sagoreo, i svi ostali (tek posle su došli svetleći i bezbedni telefoni), da mu pokažemo da je on naše svetlo u mraku.
„Ako se neko još uvek pita šta nam je to Đole uradio… Pa eto, kao što je godinama tim svojim ispričanim pesmama i otpevanim pričama nalazio prečice do naših najdubljih emocija, tako je i ovom svojom fizičkom odsutnošću uspeo da nas, kao čarobnim štapićem, dodirne jednom završnom emocijom – dubokim nedostajanjem. Eto zašto se ovih dana tuga tako lako rimuje sa Juga“, napisao je Mićko Ljubičić.
„Šta je to Balašević radio od samog početka? Ono što i svaki pravi pesnik: stvarao je svetove. Izmišljene, a nama sasvim prepoznatljive, zapravo intimne. A u tim je svetovima stvarao ljude, sudbine, priče koje nisu ličile ni na koje druge, mada naizgled ničega ekstravagantnog u njima nije bilo“, napisao je Teofil Pančić.
„Svako od nas u sebi nosi bar šaku poezije“, napisao je Feđa Pavlović. A neki svakoga bogovetnog dana rade sve i svašta, kao ja, i sve to vreme im harmonično i tiho, u nekom zakutku svesti, teku pesme. Razne, svakakve, često baš njegove. To nije buka ni ometanje života. Mislim da to srce peva. I nekada plače dok peva.
Najdublje osećam jednu borbenu, pevam je dvadeset i kusur godina. Često mi se vraća, valjda zato što sabira silne ideale: „Živeti slobodno, svetom se oriti/ Okićen perom sokola, za urok protiv okova/ Živeti slobodno, pesmom pokoriti/ Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje/ Svako je jutro novo ušće, poteci kao rečica/ Neka se trnje plete gušće, nebo je tvoja prečica/ I zdrobi lažne dijamante k’o ljusku šupljeg oraha/ Nek bulevari sveta pamte muziku tvojih koraka“.
Eh, Đole.
A možda, sve mislim, taj gubitak osećam tako duboko zato što mi je tih dana korona odnela i zeta Kaleta i jetrvu Ljilju i Baneta, koji je bio „kao Bane dobar drug“. I to na samom pragu proleća, kad čovek oseća celim bićem da sve muze poezije prizivaju čaroliju života.
Preuzeto iz 23. broja časopisa „Ah, ljubav“.
Na kioscima širom Srbije potražite novi broj magazina „Ah ljubav”. Uz primerak magazina dobićete poklon knjigu najčitanijh spisateljica današnjice.
(Photo: rom@nski photo pod CC BY 2.0)
