Glavni epidemiolog Islanda Torolfur Gudnason kaže da bi ograničenja, ponovno uvedena u avgustu zbog koronavirusa, mogla da traju i do 15 godina! I to uprkos tome što je ogromna većina odrasle populacije Islanda vakcinisana. Niko ne zna šta budućnost nosi, veli Gudnason – „I to smo sve vreme govorili, da u ovoj pošasti nema predvidljivosti. Izvesno je da neće prestati sve dok ne prestane u celom svetu“.
A Torolfur Gudnason i njegovi sunarodnici žive na ostrvu. I manje ih je nego nas što živimo na Novom Beogradu. Nedavno su slavili sto godina nezavisnosti, država im je uređena, funkcionalna i daleko bogatija od naše. „Bi-bi-si“ je ovog leta nazvao Island obećanom zemljom zato što je devet od deset zaposlenih u javnim službama prešlo na radnu nedelju od četiri dana.
U Srbiji je možda polovina odrasle populacije vakcinisana – ne znamo tačno koliko jer država ne zna koliko nas tačno ima, a nije ni rada to da ustanovi jer bi onda i biračke spiskove morala tome da upodobi. A nije rada ni da propoveda vakcinaciju jer bi gurala prst u oko onoj polovini što se opire – ipak su sve to glasači, a izbori se primiču. Jasno je samo zašto se ta polovina opire – dovoljno dugo su slušali antivakserske propovedi, pa su u njih i poverovali. Znate već ono pravilo: laž koja se dovoljno dugo ponavlja, postaje istina.
Sad bacate ponovo pogled na naslov teksta i pitate se kakve sve to ima veze s ljubavlju? Pa ima. Meni. Sve je ljubav, sve što vidim oko sebe i sve što jeste – ili odsustvo, ako hoćete, jer sve ima lice i naličje i ništa u životu nije crno-belo. U slučaju vakcinacije, odbijanje je surovost, sebičluk, nemar, nebriga – sve što hoćete. Kakvi smo to ljudi kad svesno ugrožavamo slabije od sebe! Kakvi smo to lekari kad svesno ugrožavamo pacijente, kakvi profesori kad svesno ugrožavamo đake. Jer, pazite, trećina medicinskih radnika odbija da se vakciniše, polovina učitelja i nastavnika…
I Torolfur Gudnason se nada, i svi redom epidemiolozi širom sveta se nadaju da jesenji talas neće biti tako strašan kao prethodni, da neće biti toliko žrtva – ali to je samo nada. Znaju svi oni da u ovoj pošasti nema predvidljivosti.
Eh, kad bi ljubav prema bližnjima bila ono predvidljivo, opipljivo!
Znam, naivna je to nada, ali šta ću. Ipak sam ja u nekim ozbiljnim godinama, kad bi život trebalo da bude zasnovan na skepsi, pokrenula novine čiji se sav sadržaj vrti oko jedne, tako, ah, neopipljive teme.
Preuzeto iz 23. broja časopisa „Ah, ljubav“.
Na kioscima širom Srbije potražite novi broj magazina „Ah ljubav”. Uz primerak magazina dobićete poklon knjigu najčitanijh spisateljica današnjice.
