Ima nešto detinjasto u mojoj majci. Nisu to godine, nije to starost, iako kažu da stari ljudi podetinje. To je duh male devojčice koji nikada nije sazreo i pored silnog iskustva njenih osamdeset godina. Ume da bude tako jogunasta i ljuta, tako očajna zbog neke sitnice, da se buni i žali, a da meni bude smešan razlog. Naravno, moram da krijem smeh, a ako me ipak ulovi, meni bude još smešnija njena ozbiljna reakcija: “Jadranka, nije to smešno!“. E, tada, počnem nekontrolisano da se smejem. Kada bi znala koliko je i kako dobro razumem i volim zato što je takva, mala devojčica.
Pokazuje mi gde je boli. Gledam to maleno telo, zakrpljeno sa svih strana zbog silnih operacija. Strpljivo je slušam i razmišljam kako da umirim to drago, prgavo stvorenje.
„Mama, to je samo reakcija na ove vremenske promene!“, to je onaj kec iz rukava, metereopatsko reagovanje tela.
„Ne lupaj Jadranka…ko zna, možda tinja neki rakonja…“, reče stavljajući dlan preko reza tamo gde je nekada bila dojka, “vidiš, ja tako stavim dlan, legnem i ponekad taj podmukao bol nestane.“
Plakala bih, ali neću. Trenutak moćne samokontrole i srećom odsustvo njene pažnje na izraz moga lica. Proleti mi slika kako moja majka polugola stoji pred komisijom. Sujeta lekara dostiže vrhunac. Ovaj što je pregleda prezrivo uzima patrljak od preostale dojke i sikće na kolegu: “Šta je ovo? To ništa ne valja! To ću ja da popravim! Koja je budala ovo radila?“.
Ej, doktore, ti pitaš moju majku! Nju i ne vidiš, vidiš samo “rad“ tvog suparničkog kolege.
Skočila bih da sam mogla, ogrnula bih je najbeljim krilima anđela i odvela bilo gde, samo da tu ne stoji kao najgori krivac na svetu, nad čijim telom razpravljaju umne glave kao da je stvar. Bože, suzdržavajući se i tada da ne zaplačem, pomislih, ali samo malo poštovanja molim!
Sada je zagrlih.
„Mama, pa ti si tako stavljala dlanove kada je mene nešto bolelo. Sećam se topline tvojih dlanova i reči utehe kako će to da prođe. A posle nekoliko minuta dlanovi su ti bili kao žeravica i zaista, bol bi nestao! Sećaš se?“
„Sećam se, nego, valjda sam sada stara pa nemam te topline…“, više setno i sebi u bradu reče. Joj, opet ona, uplašena, malena devojčica…
„Hajde da vidim, daj ruke!“
Ona ih položi na moje podlaktice. Prijatna toplina preplavi mi telo.
„Ma idi, nisi ti za bacanje! Vidiš kako su ti dlanovi vreli!“
„Pa, jesu, kada su tebi ruke hladne kao led! Čekaj da te ugrejem!“
Uspela sam nekako širokim osmehom da se suzdržim od plača.
