“Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni” – Imanuel Kant
Pojavi se misao, reč, gest, vizuelni momenat ili šta god kao nekakav okidač u umu koji nas zaustavi u svakodnevnoj rutinskoj lavini, pa nas izmesti, pokaže nam put, osvesti nas, osvetli um.
Rečenica filozofa Imanuela Kanta glasi: ”Dve stvari me najviše zadivljuju; zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni.” Ne znam kako mi je promakla ta rečenica u životu, ali, evo pojavila se pre nekoliko dana i lupila me kao mokra krpa po glavi, a pri čistoj svesti i mirnom polju osećanja. U trenu je granulo sunce, sve je počelo da buja neverovatnom brzinom i polje je poprimilo prolećne boje.
Buđenja se dogode onda kada treba i kada možemo da ih prepoznamo. Da li se i vama desi da vam se nešto servira, maše vam pred očima, doziva vas, a vi ne reagujete? Tako prođu, dani, meseci, godine dok se ne osvestite i ne prihvatite to što vas zove i usmerava, teši, uči nečemu važnom.
Svest, uobražena pametnica se joguni, dok nesvesno, verovatno, vrišti od pokušaja da nam “otvori oči”.
Logika i sabijenost mozga pravilima, zakonima, obavezama i drugim “moranjima” društveno prihvatljivog su nas udaljili od suštine našeg bića. Logičarima to ne izgleda tako, ali intuitivcima otvorenog srca je sve jasno. Jednom kada progledaju, ovi drugi, progledaju i za sebe i za druge.
Zvezdano nebo ne oduševljava sve ljude, neki u njemu ne pronalaze ništa naročito. Nisu svi nadahnuti svetom oko sebe, kao i svetom u sebi, pogotovo im nije jasno šta je to moralni zakon u čoveku. Nisu svi sposobni da se bude.
Postoji jedan most za sve provalije naših odnosa, ali neće svi preko njega, zove se empatija. Samo to da imamo kao vrednost ljudskog bića, pa bi bilo dovoljno da se divimo tom zvezdanom nebu iznad nas i da prigrlimo taj moralni zakon u nama.
