Nikada se više nisu preplitale bajke i stvarnost kao sada u ovim mojim pedesetim godinama. Imam moćan osećaj da igram najneverovatniju igricu sa superrealističkom animacijom, muzikom koja opija i glavnim likom božanstvene junakinje, koja je em lepa, em moćna, em neverovatno mudra. Ne, ne igram igrice i ne interesuje me u tom smislu preklapanje stvarnog i nerealnog, kao vid bežanja od onoga „što mora da se živi“ ja, u stvari, živim igricu.
Bajke su bile deo mog bića, kao i beskrajno bujanje mašte zbog, relativno, siromašnog detinjstva. Slike su ostale, nade se namnožile, a život sve to nekako počupao kao najgora oluja. Ali, žena je čudo, njeno biće hram, a srce oltar. Njena misija je ljubav. A zadatak da posle svih spoznaja ljubavi ili pre njih, nauči da voli sebe!
O, ženo, kraljice, Vaše uzvišeno visočanstvo, ne dajte da Vam skidaju tu krunu sa glave, ni traume iz detinjstva, ni prosečnost ili perfektnost Vašeg obrazovanja, ni izneverenost rodbine i prijatelja, ni fatalna zaljubljenost ni ta ćurka u Vama koja ćurliče besna i povređena, ubijena u pojam, znajući da će završiti dobro pečena na nečijem stolu. O, ne! Niste ni savršene ni uspešne ni lepe dok vam to drugi govore, a ne vi same sebi. Onog momenta kada sebe, najzad, nekako zagrlite i zavolite, takve kakve jeste, shvatićete koje ste vi blago!
Ne, neće vam to reći ni muž, ni majka, ni otac, ni vaša deca, ni najbolja prijateljica…neće vas niko tako podržavati osim vi, same sebe!
Jednom, ako se probudite, žene, kakve god uloge imale u životu, sa saznanjem da ste jedinstvene takve kakve jeste videćete svoju kraljevsku moć i plemenitost. Zavolećete sebe i sve, bez razlike, bez odvajanja, sumnje ili straha. Mislim da tog momenta život postaje bajka. Bajka sa srećnim početkom, bez kraja. Ne pre toga, ne sa formalnim, naučenim obrascima ponašanja i društvene prihvatljivosti nasleđenim od porodice, škole, institucija, pa i medija koji nas formiraju za potrebe „opšteg“ dobra (što i nije loše, donekle, dok ne shvatimo ko smo i ne prepoznamo svoje vrednosti i šta zaista želimo od sebe, za sebe).
Samo, polako, treba znati da ne postoji zla, sebična i okrutna kraljica. Ako je takva, onda nije kraljica.
Dakle, vaše kraljevstvo je u vama!
Kraljica je nežna i brižna, nasmejana, odlučna, saosećajna, stalno na putu da bude još bolja, svesna odgovornosti koje joj nalaže njena plemenita duša, ali nije samo prema drugima takva, već, pre svega prema sebi.
Nemojte mi reći da je kasno za vašu kraljevsku transformaciju. Kada je mogla Pepeljuga, moći ćete i vi! Počnite sa razumevanjem svog životnog puta, sa prihvatanjem svega onoga što je prošlo, pa zaokružite sve to sa iskrenim praštanjem sebi, drugima, svemu i svima. Prešli ste tako jedan deo igrice.
Jedan nivo te fantastične bajke biće vaše lice u ogledalu i ta čuvena vežba gledanja sebe u oči i glasno izgovaranje „volim te“. I smešno i glupo i strašno i tako okrepljujuće dok se ta kruna ne ustoliči na vašoj glavi. Kada pređete taj nivo, ostaće vam ukus pobede nad egom i od „volim te“ ostaće ono najmoćnije „volim“.
Kako su divne ove kraljevske godine! Živiš bajku, a da to ne mora drugi da znaju i što je još luđe to je bajka sa srećnim početkom, a bez kraja! Ja sam sada na jednom nivou i ne ide mi se odatle, a mogao bi da zvuči „ma, boli me uvo za sve“! Kakav božanstveni osećaj! Grlim te i ljubim ženo, kraljice!
