Ej nemoj neko da kaže nešto protiv ove male sprave koja je postala produžetak naše ruke, a zove se telefon. Imam osećaj nekada da je srastao sa mojom desnom šakom. On je u mnogim situacija naš najbolji prijatelj i pokriva razna naša stanja, nekada i sranja.
Usamljena sam, paf telefon. Bolesna sam, daj da vidim dijagnozu. Treba mi potvrda da sam super, stavim sliku i čekam lajk, hoću da iskazem svoja osećanja, daj da pustim na telefonu svoju omiljenu pesmu. Možda smo usamljene duše u suštini, kada nam je toliko potrebna tehnika. Možda ne dobijamo za partnera najidealnijeg sagovornika, pa se svako zadovolji svojom spravicom i brak traje. Možda pobegnemo tu u neki svoj svet. Koliko nam suštinski pruža, nisam sigurna.
Imala sam faze kada sam želela da pogasim sve društvene mreže, jer svatim da su varka. Život se živi van telefona, ali definitivno sa njim. Neki čudan spoj, ali traje. A čim traje ta naša veza, znači da u njoj ima nekog kvaliteta. Koliko puta smo cepteli pored njega, nije to mala stvar, čekajući samo jedan poziv. Koliko puta nam je glas zadrhtao uz njega, kada smo dobili neku informaciju. Koliko puta nam se sve prevrne u stomaku, zbog nekih vesti i sve smo to prošli moj telefon i ja. Koliko puta smo se zajedno sa njim lomili, kucali, pa brisali, pa opet pisali. Ej telefonu moj, šta smo sve prošli.
Nekada smo gvirili i u tuđ telefon, da li je tuđe slađe il tu pak nešto zanimljivo može da se nađe?
A nije ni čudo što za tebe biram najlepšu masku, i štitim te zaštitnim staklom, definitivno te volim. Nekada te toliko izdavim sa pretragom nepotrebnih informacija, da se isprazniš skroz, a veruj mi tada i moja baterija bude pri kraja. Ali novi dan, pa idemo ispočetka. Čudna ti je ćud. Koliko si mnoge odnose spasao, toliko si u mnoge uneo nemir, ali to zavisi od ruke koja te nosi. Nisi ti kriv. U svakom slučaju, služiš nam.
