Jedna od mojih dražih poslovica je, bacanje bisera pred svinje. Neretko sam to radila. Ne mislim da sam ja biser, uvek i za sve situacije u životu, ali sigurno znam da su oni svinje.
Te bisere koje bacam, čini nekoliko ljudskih karakternih osobina, a to su, odgovornost, empatija ili ti saosećaj, ljubaznost, držanje reči… Mislim da to i nisu neki biseri, jer po nekom mom mišljenu treba da budu osnovne osobine koje krase svakog čoveka.
Ali kako sam imala posla u životu i sa svinjama, shvatila sam da to nisu biseri, nego brušeni dijamanti bačeni u tor.
I dešavalo se da sam davala svinjama šanse i duže vreme, kao i svaki čovek, jer hrišćanski je, čak i kada te gadjaju kamenom, da ti uzvratiš hlebom. A kamoli u onim sitnim životnim situacijama, gde svinja spere blato sa sebe sa par slatkorečivih obećanja…
I onda se dolazi do toga, da jedan od tih bisera, koji je oličenje saosećanja, traži opravdanje ili razlog, zašto je svinja takva. Zatim, da svinji na vremenu, pa onda kada te svinja ošamari u jedan obraz, ti okreneš i drugi… i tako, u krug. Utrošeno je tu dosta energije, jer biser zvani ljudskost, misli da… (svinja možda nema novac koji treba da ti da za posao koji si uradio, npr. da možda hoće da završi krečenje tvog stana, ali su joj se ruke umorile)… (sve u zavisnoti od životne situacije u kojoj su biseri bačeni).
Troši se tu puno energije, vremena, što i nije čudno, jer znamo da bi biser nastao, potrebno je da školjka u slojevima luči sedefastu materiju, i nakon godinu dana postaje biser. Biser sam po sebi zna da je lepim i dugim procesom nastao, i zašto ne bi dao šansu i svinji, da postane biser.
A zapravo ne shvata da se je svinji valjanje u blatu, stil zivota.
P.S. Ne bacaj bisere pred svinje!
