Uh, taj decembar! Sneg je, a duboko u srcu se diže prašina od topota divljih konja, onih koje niko nikada neće moći da ukroti! Živela sloboda duha u nama, plamen ljubavi i radosti! Živela ona prašina što štipa oči nevernika ljubavi i slobode! Živela životna radost i toplota dečjeg srca, sa očima kao oknima svemira, sa bezbrižnom nevinošću i čarobnim doživljajem stvarnosti.
Tih šezdesetih godina prošlog veka poseban doživljaj mi je bio odlazak na Novogodišnji vašar. Bučna muzika, mravinjak od ljudi, vrele kobasice, miris luka u pljeskavicama, šećerne pene kao meki oblačići, mekike, luše, mnoštvo tezgi sa raznovrsnom robom, žongleri, igre na sreću, lažni proroci, kuća straha, najveći čovek na svetu, žena –zmija…To su prve slike kojih se sada setim. I ona neopisiva radost dok sam kroz gužvu trčkarala za ocem i bratom jer sam znala da na kraju sledi vožnja na ringišpilu ili nekom toboganu. Čini mi se da je ona ogromna balerina postojala i tada…
Zato sam najviše volela zimu!
A onda, sa godinama, nekako se izgubila ta radost. Bilo je još vašara, ali ne sa ocem.
Strast je dobila druge uloge i dalje tinja, ali ne bezgranično lepa i radosna. Više mi decembar nije drag. Neki porazi i tuge su obuzeli moje i dalje dečje srce koje krvari po malo ostavljajući vidljivi trag u snegu. Od svega imam u sećanju samo te ružne datume po kojima pamtim decembar. Ali, jednom davno sam oprostila sebi te povređenosti i tuge, a drugima zbog toga, sam oprostila istog momenta kada su se i desili.
I doček Nove godine je odavno za mene izgubio smisao. Jeste, kažem, tinja ta vatrica nade u neko bolje sutra, u neko čudo kojem ću se radovati, ali, ali…
Možda vatromet i raznorazni šareni ukrasi još obraduju nečije dečje srce, možda i muzika, proslava uz piće i jelo, kuvano vino na trgu sa voljenom osobom još obraduju neke ljude, sve sa nadom u to bolje sutra, ali ja bih samo da se setim sreće i toplog zagrljaja onog bezbrižnog detinjstva, te bezgranične nade u dobrotu ljudi, da zaspim sa osmehom na usnama, poželim svima, ama baš svima srećnu Novu godinu, da im poželim da se sreća zalepi na lice kao ona šećerna vuna i da ne mare zbog toga…
