Nisam video(la) poruku šest sati, nisam danas mogao(la) da se javim, nemam vremena, treba mi malo da odmorim, razbistrim glavu… neko će ovo nazvati taktikom, neko će dati prostor i sebi i drugome da razbistri glavu, jedan će da igra igru, a drugi strpljivo da čeka… i sve se to zove emotivni osnos.
Kada kažemo, taktika, obično pomislimo na neku društvenu igru, u kojoj je potrebno da primenimo taktiku ne bi li bili pobednici. Čim pričamo o igri, jedan je uvek gubitnik, da li onaj koji primenjuje taktiku, ili onaj koji igra fer plej. Ukoliko ste jako mladi, mogu te igrice mačke i miša da budu interesantne, ali samo na neko vreme. Da li vam je interesantno da neko ko vam se dopada ili koga volite, nije uvek dostupan za vas, da li vam se dopada da vaše emotivno stanje dovede na nivo obične igrice, koja može da traje u nedogled.
Često psihološki utiče, tako da pomislimo kako nam je ta osoba još više potrebna, jer je nedostupna i igra se sa nama. Moramo priznati da je lepota odnosa dvoje ljudi u istrajnosti, sigurnosti i normalnoj ljudskoj komunikaciji. Igranje i deca prerastu u nekom trenutku, pa zašto bismo se mi igrali, ako smo dovoljno porasli. Čini nam se na početku da je onaj koji igru vodi, na dobrom putu da bude pobednik, jer on hladne glave vuče poteze, u toj ne tako zabavnoj igrici.
Da li razmišljamo da li će on da pojede mene, ili ću ja da pojedem nju (njega). Ko tu gubi i da li ima prava da se ljuti. Da li ta strana koja igra, često kaže ono drugoj, ma ne ljuti se čoveče.
Mislim da su takvi odnosi pogubni za psihu, jer gde ima zainteresovanosti, emocije, zreslosti, nema mesta igri. Jedna strana igra, druga se uplela u mrežu, i tanak je put od ulaska u igru, do ovisnosti. To je ono, dam jedan dinar da u igru udjem, a hiljadu bi dao da izadjem.
Sa druge strane ima i ono,
jedva čekam, hoću sada, mogu, želim, to su stvari koje dvoje ljudi izgovaraju i rade kada stvarno nesto žele.
Ima i zamršenih odnosa, koji ne dozvoljavaju baš odmah sve i sada, ali ne pričamo o njima, pričamo o svesnim igrarijama, koje ne vode uglavnom ni čemu.
Često ćete da dobijete savet, taktiziraj malo, dobro je. Za šta i za koga je dobro, pa nisam ja, ti, on ili ona, figura na crno beloj šahovskoj tabli, pa da povlačimo mudre poteze, ne bi li došao do šah mata. Mi smo ljudi od krvi i mesa, i u emociji nema igre. U igri uvek imamo gubitnika i dobitnika, a u zrelom emotivnom odnosu obe strane treba da su dobitnici.
Tako da pamet u glavu, i uvek se setite one, ko hoće, nadje način, ima vremena, vidi poruku, kaže, pokaže, a onaj ko započne sa vama da igra igru, najbolje ga ostavite da je dovrši sam sa sobim, jer tako automatski postaje gubitnik, a vi svoje živce, emocije, psihu sačuvate za pravi odnos.
