Ivana Mihić: Sve što radim, radim sa merom ali i sa strašću

Imali smo čast i zadovoljstvo da razgovaramo sa sjajnom Ivanom Mihić, našom proslavljenom glumicom, producentkinjom i piscem. Pitali smo je o njenom životnom i profesionalnom putu, onome šta je na njemu iskusila, kakav uticaj su njeni roditelji imali na nju, da li namerava da se vraća glumi i još mnogo čemu. Podelila je sa nama da svakog dana stiže da piše, da radi na drugom delu romana „Moj jedini život“ te da joj je želja da u 2022. započne snimanje filma i TV serije „Rajko Mitić” po scenariju njenog oca, kao i proodukcija serije „Ognjište”.

Bonžur:  Da možete da birate, da li biste opet izabrali isti put ili ste možda iz nekih situacija naučili da nije trebalo tako…?

Sve što se tiče pređenog puta, s početka je deo i odrastanja i sazrevanja te svakako nosi sa sobom i moguće greške, kasnije sam se trudila i sada se trudim da ih što manje pravim i da one ne budu velike, da budem fer i u poslu i u privatnom životu. Sa devet godina prvi put sam zaigrala na filmu i to u legendarnom ostvarenju „Srećna porodica”, potom sa trinaest godina igrala jednu od pet glavnih uloga u kultnom ostvarenju „Varljivo leto’68”, dakle, rano sam ušla u svet filmske industrije. U oba filma igrali su naši najveći glumci.

Budući da sam rođena u porodici velikih umetnika (majka Vera Čukić i otac Gordan Mihić) koji su mnogo radili, taj svet sam poznavala i bio mi je blizak i voljen. Učila sam od roditelja i uz njih i o radostima ovog poziva i o preprekama i teškoćama sa kojima mogu da se suočim. Zato možda za mene nije bilo previše iznenađenja vezanih za filmski svet. Kada su se pojavljivali problemi suočavala sam se sa njima na način na koji me je moj deda Milorad Čukić učio u detinjstvu kada dođe zima – uspravim se i kažem sebi jasno i glasno: „Nije mi hladno!”.

Roditelji su me učili da pokušavam da rešavam probleme i ne ostavljam ih za kasnije. Tako činim celog života. Volim svoj poslovni put kroz koji idem jer sam se usuđivala da proširim svoje trase interesovanja te sam nakon diplomiranja glume na FDU, već sa dvadeset i pet godina osnovala svoju producentsku kuću „Horizont 2000″, producirala četiri igrana filma, jedan srednje-metražni koji je bio i diplomski rad mladog reditelja, jednu TV seriju, niz kratkih formi…

Filmovi proizvedeni u „Horizontu 2000“ učestvovali su na najvećim svetskim festivalima, nagrađivani su i od publike i od kritike i od internacionalnih žirija, učestvovali su i nagrađivani na svim domaćim festivalima, lično sam i za glumu i za produkciju dobila velike svetske i domaće nagrade, a poseban ponos mi predstavlja činjenica da je u  mojim produkcijama debitovalo više od trideset autora i glumaca, da sam dobila pohvalu za to od Ministarstva kulture Srbije.

Moj profesionalni put nastavio se i smerom ka pisanju pa sam pet godina pisala mesečne kolumne u rubrici “Pogledi sa strane” u “Politici” za koju je između ostalih pisao i vrsni David Albahari koji je kasnije uradio i predgovor za moju zbirku eseja i kolumni „Jednostavni ljudi”.  Napisala sam tri romana, „Led“, „Moj jedini život“, „Hedhantersi“, kao i pesme za bajku u dramskoj formi „Moj drug Ispodkrevetni Mrak” autorke Vere Čukić.

View this post on Instagram

A post shared by Ivana Mihic (@ivana_mihic_official)

Igrala sam kao glumica pored dramskog repertoara i u mjuziklima, od pozorišnog hita „Neki to vole vruće“ do „Trinidada“ za koji smo snimili  CD sa muzikom iz predstave. Kao dete završila sam nižu muzičku školu „Vatroslav Lisinski”, nižu baletsku „Lujo Davičo”, takmičila se u ritmičkoj gimnastici, slikala… Mnogo interesovanja je prisutno u mom životu, trudim se, vredna sam i vaspitana da budem odgovorna, uporna sam i istrajna ali ništa ne radim po svaku cenu. Sve što radim, radim sa ljubavlju  i sa merom ali i sa strašću i posvećenošću. Tako je oduvek. I kada sam bila mala, pored škola koje sam pohađala mnogo sam vremena provodila u dvorištu igrajući se sa decom ili u prirodi u kući u kojoj danas živim.

Pokušavam da živim u skladu sa samom sobom i voljenima sa kojima delim životni prostor. Angažovana sam prilično i u poslovima za opšte dobro u sredini u kojoj živim. Kao volonter često sarađujem sa mojim dragim prijateljem Arhimandritom Serafimom Kužićem koji je starešina Manastira Rajinovac u Begaljici. On je pored niza stvari pokrenuo i obnovu nekada čuvene manastirske biblioteke što moju majku Veru i mene posebno raduje zato što je na manastirskom groblju sahranjen moj otac a mamina ljubav i životni partner pedeset i dve godine.

Bonžur: Da li planirate da se vratite glumi?

Gluma je moja profesija za koju sam se školovala i nikada neću prestati da se bavim tim poslom. Sada pravim pauzu jer su me određene okolnosti odvojile od tog poziva. 

Bonžur: Da li radite na novoj knjizi? I ako da, da li nam možete reći malo više o njoj?

Svakog dana pronađem malo vremena za pisanje. Ono me ispunjava i unosi mi poseban balans u svakodnevnicu. Nekada je to esej, nekada blog za moj Instagram profil, kratka priča ili roman na kome trenutno radim. Teme koje me interesuju su raznolike, od društveno-socijalnih do onih koje se tiču ljudske duše i međuljudskih odnosa. Pišem o globalnom osećaju usamljenosti – usamljenosti u mnoštvu. Tako sam bila i nazvala svoju izložbu fotografija koje sam snimiila u Parizu dok sam tamo živela jedan kraći period a takav će sada biti i naslov novog romana. Pišem i o snažnoj potrebi za ljubavlju i potrazi za samim sobom.

Nakon romana „Led” u kome je glavni lik Justin Arsenić, arhitekta srpskog porekla koji je emigrirao u Ameriku, Čikago početkom devedesetih, pišem nastavak mog prvog romana „Moj jedini život” koji se završava tako što glavna junakinja odlazi za Australiju a sada, u nastavku, vraća se u Srbiju nakon deset godina. Justin Arsenić iz „Leda” i bezimena devojka u  „Mom jedinom životu -usamljenost u mnoštvu” suočili su se sa istim problemom, tuđi su u tuđini a nisu više ni svoji na svome. Oboje su u svojim srednjim godinama i svako se na svoj način i iz svog iskustva suočava sa učinjenim i neučinjenim, postignutim ili promašenim…

Bonžur: S obzirom na to da imate veliko i dragoceno iskustvo i ispred i iza kamere, šta biste mogli poručiti mladima koji pokušavaju da pronađu svoj put u filmskoj industriji?

Poruka je da veruju u sebe i istovremeno rade na usavršavanju sopstvenih profesionalnih veština. Da budu komunikativni i stiču nova poznanstva, da posmatraju i osluškuju svet oko sebe bez predrasuda, da budu kolegijalni, uporni, istrajni i rade tako da za sobom uvek mogu bez bojazni ostaviti vrata otvorena. Da istražuju mudro, pametno i odvažno i poštuju život.

Bonžur: Pominjete u svojim intervjuima svog oca, našeg uvaženog scenaristu Gordana Mihića. Da li možete da izdvojite nešto smatrate najvažnijim da ste naučili ili nasledili od njega?

Moj otac je bio častan čovek ogromnog talenta, čovekoljublja, izuzetnog obrazovanja i neverovatne snage duha. Ali i one fizičke, često nadljudske snage. Njegova ličnost je besmrtna jer postoji kroz njegovo fascinantno delo koje je neizbrisivo i odavno je klasika u umetnosti. Mnogo toga vezanog za moje životne postulate upravo sam naučila od mog oca. I naravno moje majke. Srećna sam što sam nasledila makar delić njihovih talenata. Između ostalog, nasledila sam istrajnost i hrabrost.

Bonžur: S obzirom na to da ste dete poznatih roditelja, (otac Gordan Mihić i majka Vere Čukić), te da ste već kao devojčica imali zapažene uloge, u kojoj meri Vas je slava oblikovala? Šta Vam je donela, a šta oduzela?

Donela mi je mogućnost da lično upoznam mnogo fantastičnih umetnika i njihove raskošne ličnosti na neposredan način i kroz situacije koje nisu uobičajene i pristupačne svima. „Slava” kako kažete, neretko oduzima privatnost koju nosi anonimnost određenih profesija. Poziv koji sam odabrala omogućio mi je nešto dragoceno a to je da igra ne prestaje sa završetkom detinjstva već da se nastavlja dok god postojim.

Bonžur: Šta mislite o nikada većoj produkciji domaćih serija u poslednjih nekoliko godina? Da li imate neku koju biste posebno izdvojili?

Mislim da je dobro što se produkcija povećala ali mislim da je sada već vreme da se misli o tome da nije samo bitan kvantitet. Ono što mi se ne dopada je to da je očigledna strahovita sličnost u estetici i pristupu žanrovima. Serije liče jedna na drugu. Ono što bih pohvalila je vidni napredak u celokupnom „pakovanju”. 

Bonžur: Po čemu ćete pamtiti 2021. a kakvi su vam planovi za novu 2022?

Korona virus dosta zamagljuje sliku sveukupnog života u poslednje dve godine ali uprkos tome jasno se vidi hrabrost mnogih, graditelja, ogromna požrtvovanost medicinskih radnika, prosvetara, umetnika… Volela bih da ove godine završim i objavim roman “Moj jedini život-usamljenost umnoštvu”. Takođe, volonterski pomažem manastiru Rajinovac u njihovim planovima u obnovi.

Pored toga, velika mi je želja da ove godine započne snimanje filma i TV serije „Rajko Mitić” po Gordanovom scenariju, kao i da RTS najzad stavi u produkciju seriju „Ognjište” od 88 epizoda koja obuhvata ceo XIX vek u Srbiji a koju je napisao moj otac dobivši za nju izuzetne recenzije.