“Ne brini, ne brini jeleni umiru sami.”
Još kao dete sam slušala stihove ove čuvene i predivne pesme, pokojnog Neše Leptira, i moram priznati, baš me je dirala svaka reč, terala suze na oči… iako sam se tada negde u dubini duše pitala, pa zašto baš ti jeleni umiru sami?
Kako godine prolaze, ja odrastam i shvatam da se smrt zaista dešava, i to ne samo jelenima, i da ne treba da brinem više što oni umiru sami, jer koliko shvatam, svima nam se odbrajaju dani, i umiremo sami!
Sami da, i hvala Bogu da je tako, što bi rekli samo da ne povlačimo nogu. Na ovako tešku temu, koju nekako baš teško varim, nije loše dodati i malo crnog humora, jer već na početku teksta, glava mi je puna nekog umora.
Ok, shvatila sam, znači umiremo, sami, da, ali sam shvatila, da to sami ne znači i usamljeni.
Ako imamo i jednu osobu koja nas voli, koju volimo, naše telo odlazi, svakako samo, da, kao što nas je i za života nosilo, osim na početku, dok smo bili bebe, i dok je bilo u rukama naših majki i očeva, ali duša, duša sigurno ne ide sama, jer nosi bar parče ovozemaljske ljubavi, u večnu. Što je ljubav veća, duša je srećnija, spokojnija…
U duši za života nosimo bar jednu ljubav, i primamo je, bar od jedne osobe, a telo ipak pokrećemo skroz sami, dobro, možda dok opet ne dodju oni stari dani…
Najlepše je poneti sa sobom na onaj svet, parče ljubavi svoje dece, jer onda znaš da ide sve po redu. Ostaviš pola svoje duše detetu, a pola poneseš, da ti sipa i da mu sipaš, ljubav sa neba, u onim danima kada mu nedostaješ, kada mu je teško, kada te treba, ili kada te se sa osmehom seća.
Što znači pola meni, pola njemu, pa da možemo da iskomuniciramo, tako ko ljudi, bre. I ne, nisam sebična, detetu bih ostavila i celu dušu, ali je bolje, pola, pola, radi protoka energije, pozitivne povezanosti, dece odozdo, i roditelja odozgo, pomoći kada treba da mu “sipaš” malo snage, jer na zemlji ga ne čekaju uvek ruke drage.
Drugi, tj obrnuti slučajevi su mi teški, teški i za zamisliti, i ne dao ih Bog nikada, nikome! Tu roditelj sigurno ispušta celu svoju dušu, iako je ostao dole, i u tim slučajevima telo ostaje dole, ali duša je otišla cela, a i telo je slomljeno na nekoliko dela.
Dovoljno je ovo, i bolje sa ovom temom stati, ali znati, da svi umiremo sami, da prolaze nam dani, i da se duša za života bar dva puta deli, i da se tome niko ne veseli, ali ljubavi u njoj uvek treba da ima, jer onda je malo lakše svima.
Pisati o smrti, pravi mi već neku jezu u telu, jer ne volim nepoznanice, ništa što je strano, ne volim da gubim, ne volim da drugi gube, ne volim što smrt postoji, i sve nas svojim postojanjem u crno boji, ali pošto je na celoj planeti baš jedino ona zapisana svima, bar da nam za života u dušama ljubavi ima!
