Razgovor

Danas sam, dragi moji, bila na važnom razgovoru o mom budućem životu. Savetnik je bio vrlo strpljiv i na sreću, nije se čudio mojoj vragolastoj prirodi u ovim zrelim godinama. Za divno čudo nisam imala tremu… Pomislih, šta ja imam da izgubim u ovim godinama, biću ono što jesam, pa sam se, u početku, sa razlogom uplašila da ne preteram u otvorenosti i šalama, umem ja to! Ma, strah je nestao posle par minuta! 

Divota, najzad neko muško da me gleda tim divnim toplim pogledom punim razumevanja u stilu „devojčice, sve ti opraštam i volim te takvu kakva si“. I tako ti se ja raspričam i ne zaplačem. On ćuti i zaista pažljivo sluša, tek, ponekad se i osmehne tako šeretski i milo, da mi je došlo da ga zagrlim, ali znam da bi to bilo bezveze. Samo što sam to pomislila on se stvori do mene i nežno me, a snažno zagrli, baš kako ja volim. Opet sam se suzdržavala da ne zaplačem, bojala sam se da će me zapitkivati zašto plačem. 

U nekom trenutku postadoh svesna da sam zaspala u njegovom zagrljaju i da sam sanjala, pazi, silne snove, ali se ni jednog nisam setila. Šta je ovo? Umesto bilo kakvog smislenog odgovora pogledasmo se u oči. Preplavi me divan osećaj da ja mog sagovornika od nekud’ znam. Tako smo stajali večnost ili nešto više. 

Svetovi su se rađali, nestajali, pa su ponovo nastajali sve lepši i lepši. Preplavljenost ljubavlju je jedino što sam osećala u toj nestvarnoj stvarnosti. Poželela sam da ostanem u njegovom zagrljaju još koju večnost. 

Bože, pomislih, samo mi ovo treba! 

„Samo to i imaš“, progovori, „beskrajnu ljubav od mene, držim te, ne dam te, moja si duša mila…“. Sedela sam u Njegovom zagrljaju svesna neobičnog iskustva. Suze su tekle, kao i uvek, bez pitanja i objašnjenja.

Ostavi svoj komentar