Književnost, ona prava, istinska, vredna, ima čudnu moć: da nadmaši vreme. Istovremeno, pisci (oni dobri) imaju sposobnost da osete duh vremena pre nego što postane sveprisutan. Tako se dobija literatura koja se bolje razume kad je pisac već odavno na onom svetu. U ovom ludom vremenu, takva književnost može da posluži za razumevanje stvarnosti u kojoj živimo, i nas samih. Ona nam može proširiti poglede na svet – ne nalik propagandnom dokumentu koji nameće svoju verziju realnosti nego kao umetničko delo koje budi emocije i navodi na samostalno razmišljanje.
Ponoviću: ludo je vreme. Na internetu svašta piše, svi nešto tvrde, svako „zna”. U sveopštem haosu, velika književnost pruža utočište. I više od toga – mogućnost da proniknemo šta je, koji đavo, stvarna istina – sve i da se ne bavi stvarnošću ili je nastala davno, poput romana u nastavku.
Borislav Pekić, „Besnilo“
Ne, nije reč samo o širenju korona virusa – premda scene sa aerodroma Hitrou u romanu „Besnilo“, objavljenom 1983. godine, podsećaju na naše pandemijske dane – već i o sagledavanju stvarnosti čija je ključna karakteristika antihumanizam. Pripovedajući o epidemiji rhabadovirusa, Pekić se bavi sudbinom čoveka, prepoznajući odlučujuće procese i pravce kretanja ljudske istorije. Jedan od tih pravaca jeste otuđenje: čoveka od prirode i nauke od čoveka. Ova dijagnoza ogleda se u rečima profesora Libermana, eksperta za genetski inženjering, koji kaže: „stvaran, logički, inteligentan, a iznad svega ljudski izlaz je ostati ovde, na bojištu i pobediti prirodu. A pobediti znači promeniti. I to ne onu spoljnu. Pobediti prirodu u nama. Podići je daleko iznad razine spoljnih uslova. Ukratko – NAPRAVITI NOVOG ČOVEKA.”
Da je kojim slučajem dr. Liberman stvarna, a ne fiktivna ličnost, verujem da bi ga oduševile novonastale tehnologije poput virtuelne stvarnosti, veštačke inteligencije, robotike, nanotehnologije i drugih čudesa koja će – ni manje ni više – učiniti čoveka savršenim. Sve ovo zvuči prilično futuristički, ali…
Milijarderi iz Silicijumske doline odavno su na misiji da pomognu čovečanstvu da “prevari smrt”. Jedan od njih, Jan Talin (osnivač Skajpa) izjavio je da je „neželjena smrt moralno pogrešna.” Ni starenje nije najmoralnije, pa tako Gugl preko svoje firme „Calico“ traži eliksir mladosti kroz vrhunsku nauku i transformativne tehnologije. Ne moramo, međutim, iskopavati tajne Silicijumske doline da bismo otkrili paralelu sa Pekićem. Tehnologizacija, otuđenje i materijalizacija života odigravaju se pred našim nosem.
Kao što su bolesnici od besnila u stanju bunila, ljudi danas bauljaju ulicama zagledani u mobilne telefone, brojeći lajkove i folovere. Poput nesretnika sa aerodroma Hitrou, koji jedni od drugih zaziru i grabe se za skloništa od zaraze, mnogi se danas halapljivo otimaju za pozicije, platu, privilegije. Savremen čovek je rob komoditeta, te stoga obitava u strahu da ga ne izgubi ili da mu ga neko preotme. Obitava – ne živi. Baš kao što i većina likova iz „Besnila“ preživljava, jer sa strahom nema pravog života. Strah je, kaže Pekić, kuga ovog sveta.
Veliki pisac osetio je boljku čovečanstva još 1983. godine. Ni tada to nije bila budućnost već stvarnost (“ideja o stvarnosti”, Pekić) koju i mi danas osećamo kao svoju, ako umemo, smemo i želimo. „Besnilo“ nam u tome pomaže i zato ga vredi (ponovo) čitati.
Džordž Orvel, 1984
Distopijski roman „1984″ pokazao se idealnim za potkrepljivanje najrazličtijih stavova – od diskreditovanja Trampa, kritike totalitarnog režima u Kini, objašnjenja Bregzita pa do analize novih pravila na Fejsbuku. Kao što se da primetiti, radi se o širokom spektru tema, koje povezuju iste ključne reči: kontrola, Veliki brat, totalitarizam, lažne vesti itd. Poštovaocu Orvela (i književnosti uopšte) biće, ipak, jasno da romani ne služe da se potkrepi neki stav ili narativ, te da je, u najboljem slučaju, reč o površnom tumačenju. Vratiti se romanu „1984“ da biste rastumačili Bregzit ili Trampovu vladavinu je suludo, kao što je – ne samo besmisleno već i nepošteno – književnost tumačiti isključivo sa političkog, odnosno idealoškog aspekta. To ne znači da se ovom romanu ne treba vraćati, naprotiv. Pitanje je: zašto?
Dve su centralne teme oko kojih se vrti totalitarni sistem opisan u romanu „1984“, objavljenom 1949. Prva je prekrajanje prošlosti pod parolom: „ko kontroliše prošlost, kontrološe sadašnjost. Ko kontrološe sadašnjost, kontroliše budućnost.” Druga je upotreba jezika – stvaranje veštačkog novog govora (novogovor, Orvel). Činjenica da je sistem koji Orvel opisuje nije demokratski (postoji samo jedna partija) ne bi trebalo da ograničava čitaoca u tumačenju pomenutih karakteristika totalitarizma. Ako se delo posmatra kao roman ideje umesto pukog gledanja u pasulj, onda je „1984“ vizija jednog sveta u koji bi čovečanstvo moglo da skrene. Sveta u kome čoveku nije dopušteno da slobodno misli, u kome se vodi bitka za umove i vrši njihovo prekrajanje, gde stvarnost nije u svesti pojedinca već onoga što se opaža kroz oči drugog (partije ili medija, svejedno je). Ko želi da živi u takvoj stvarnosti, „mora se poniziti” (Orvel).
Iz logike da kontrola stvarnost iziskuje kontrolisanje prošlosti može se izvući zaključak da čovek koji želi da učestvuje u formiranju svoje stvarnosti ne sme dozvoliti da prihvata tuđu – kontrolisanu verziju prošlosti. Isto tako, čovek koji želi da ostavi svoj zalog budućnosti ne može se odreći prošlosti. Ako pristane na bilo šta od toga, svešće sebe na posmatrača. Biti posmatrač, umesto akter u sopstvenom životu, jeste ponižavajuće. Mi danas sve više posmatramo – kroz televizijske ekrane, Instagram i Fejsbuk fidove – i sve smo više posmatrani, u čemu neretko i uživamo, a čak i kada ne uživamo, prihvatamo. Ko je danas spreman da se odrekne pametnog telefona zarad privatnosti?
Drugi element totalitatizma, legendarni novogovor, ilustruje značaj ovog jezika ne samo za izražavanje dominantnog mišljenja, već i ukidanje svakog drugog. Primenimo li model novogovora na današnje vreme, videćemo da je on bez izuzetka deo nategnutih (nametnutih) identiteta i narativa, čije nepoštovanje se kažnjava ukidanjem, takozvanim kanselovanjem. Stoga onaj ko želi da slobodno misli, ne može da prihvati novogovor jer mu ovaj tu slobodu ukida. U izvesnom smislu, ukuda i čitanje kakvo se često preporučuje: zarad legitimizacije narativa.
Čitati Orvela danas u svrhu analize – šta je tačno predvideo, a šta pogrešio – ili tumačenja nekog konkretnog političkog fenomena ne služi ovoj knjizi na čast. Književnost, kada je dobra, ima moć da nam osvetli misli i saznanja koji su u nama već zatrepereli, ali su ostali neotkriveni u tami spoznaje. Dobri pisci, a Orvel to jeste, vode nas kroz putanje uma i širine duha koje nismo ni slutili. Danas su nam takva umno-duhovno iskustva preko potrebna. I zato treba (ponovo čitati) roman „1984“.
