Pozovem majstora, (kog poznajem) da mi popravi nešto. I prvo što pitam je, koja je cena tvoje usluge. Na to će on, ma ništa za tebe, videćemo kada završim, opušteno. Gotov posao, često to bude i povuci potegni, al dobro, došli smo do kraja. I majstore, koliko ti dodjem? Pa jel ti ok, 500 evra? Ne, naravno da mi nije ok, jer regularno košta 300€, ali daću ti.
To opušteno, dogovorićemo se često dodje najskuplje.
Znači dogovor je dogovor, tarifa se kaže na početku, a druga strana odlučuje, hoće ili ne. Nemoj mi te opušteno prijateljske relacije, jer one često budu najskuplje.
Idemo dalje, gde se još vide anomalije društva, i zašto ljudi vole pogrešne “puteve”. Daj da se deli nešto za dzabe, makar to bile i čačkalice, skupljaće ih u kesicu, tražiće još komad više… Razbazaće, pobacaće… itd. I da se razumemo, trebalo im to ili ne. Znači lepo je dati, lepo je uzeti, ali kao čovek, a ne kao stoka.
Treće na redu, zavlačenje. Pozoveš nekoga i pitaš, da li nešto može da ti završi. Ali taj neko baš ne vidi telefon danima. Ljudi, pa odgovor je i, NE, NE MOGU, tu nema ljutiš. A za zavlačenje, Boga mi ima ljutiš.
Četvrto, vest glasi ovako: On se dogira i krade. Ljudi: pa da, ali ima gore od toga. Ok, ima i gore, ali to ne znači da je ovo dobro. Wrong is wrong.
Peto, i nešto što ćete često da čujete, oni trče šefu na poklonjenje, i neće da se pobune. Sram ih bilo! Da, pobuni se ti, ako si u mogućnosti, ali ne osudjuj samohranu majku ili oca, koji zavise od te plate na kraju meseca i kojom hrane dete. Uvek sam za to da se digne glas, ali često nismo u poziciji da se isprsimo i kažemo, dosta više. Zato se na poslu trpe razna stanja i sranja. Tako da ne osudjuj olako, već uradi sam ono što možeš, i pusti njih neka ćute, ako za to imaju razlog.
Šesto, deca se igraju u igraonici, mama i tata posmatraju svog sina kako drugoj deci ruši kocke koje su lepo naslagali. Šta rade mama i tata? Slade se time, ponosno gledaju svog sina. Znači roditelji su rušitelji, koji odgajaju još jednog takvog.
Idemo dalje, šeta komšija psa (inače imala sam pit bula) i dete se plaši, ili se ja plašim. Ali gazda drži svog ljubimca na dugom povocu, ili ga šeta bez istog, i pušta da pas skače po meni, po detetu… I onda ide ona čuvena, pa šta se plašite, neće on ništa. Ehej, moje je pravo da se plašim, moje je pravo da ne želim ili neću da pas skače po meni. Ne puštam ni moje dete da se penje drugima na glavu. Dakle, zakon je neophodan, jer većina ljudi bira pogrešan put. Put bahatosti, nevaspitanja, arogancije.
Dalje, sedim u kolima, gužva u saobraćaju, tj pravi kolaps, kakav samo može da bude u Beogradu u špicu, svi u redu, čekaju. Našao se naravno, gospodin Pametnjaković, koji zaobilazi celu kolonu i ubacuje se bezobrazno. E pa, ne moze! Na to zaista dobijam ospice.
I tako, nažalost mogla bih u nedogled sa primerima.
Znači, nisam vise za demokratiju, jer pravila su pravila, a u demokratiji svako da sebi za pravo da pametuje i ponaša se kako hoće. Da mene pitate, disciplina, kultura, postovanje i RED. Da vidite da ima zakona, kako bi svi birali pravi put, bez da naprave i jednu jedinu grešku.
P.S
Zahvaljujem se i svim divnim ljudima koje imam oko sebe, ali mi je žao što u svakodnevnom životu, ugledam bar jedan od ovih primera. Ako ste i vi imali suster sa nekim ko bira pogrešan načina življenja, ponašanja, pošaljite nam vaše iskustvo na naš mail.
