Šta sve može da nas boli? Zub, glava, lakat, kičma, noga, svi delovi tela. A jel može da boli duša? Može, onog ko je ima. Svi imamo lakat, nogu, glavu, ali za dušu ne znamo ni mi koji je osećamo, kakva je, kako izgleda, ali znamo kako može da zaboli, a i kako može da voli. Znate onu staru, volim te celim svojim bićem, da li to znaći volim te svojom glavom, ili volim te svom svojom dušom.
Da li ima časnih duša, i nečasnih? I jel su ti koji su nečasni, sa dušom ili su pak bezdušni. Svaki čovek ima telo, i ne postoje na svetu iste oči, iste šake i linije na dlanovima, a kažu da postoje srodne duše. Ja verujem da postoje, ali nije neminovno da ih tražimo u partnerima, jer često su te srodne duše prijatelji, roditelji, deca, braća, sestre ili neki neznac koji vam ušeta u život, i imate osećaj da su vam se duše već nekada srele. Duša nije opipljiva, nije materijalna, i baš je lepo kada znaš nekoga u dušu, ali je najlepše da istraziš svoju. Kažu da duša luta 40 dana od smrti, a koliko naša duša luta za života. Dobili smo je rodjenjem, neko ovakvu, neko onakvu, a neko i nikakvu.
Kroz život se upoznajemo sa njom, nadvladava je sujeta, ego, ljubomora, nesigurnost, strah, moć, želja, i igramo se sa njom, mučimo malo mi nju, malo ona nas. Ali onog momenta kada sebe počnemo da shvatamo ozbiljno, i ne igramo se sa stvarima koje ce da remete našu dušu, znamo da smo se sa njom upoznali, kako, pa u dušu. Sastavni deo ljudi koji imaju dušu je patnja i empatija, i nisam pobornik moderne psihologije, gde je sve ružičasto.
Normalno je valjda da ta naša duša nekada i pati, ali sa realnim razlogom, a ne zato što se igramo sa njom, i dozvoljavamo sebi radnje koje će za sigurno da nas diraju u dušu, a ne nose nikakav naročit benefit za nas. Dobro ajde, možda i nose, jer iz svake situacije gde nam je duša bila taknuta, nosimo neko iskustvo i jedan dublji nivo upoznavanja sa njom. Patnja duše kada gubi nekoga je velika, najveća, ali može da dodje i do velike patnje kada vam neko učini nesto loše, e tada treba sesti i pitati se, ma gde će mu duša, a svoju dovesti u mirno stanje, tj u ono, ma mirna mi duša.
Duša je ono što čini život, princip života, znak života, ono što se samo sobom pokreće. Po (religijama) verovanju, duša se različito tumači. U hrišćanstvu duša je inicijalno dobra i besmrtna, i u zavisnosti od toga kakvi ste bili za života, duša ide u raj ili pakao. Ne verujem baš u taj momenat raja i pakla, jer na kraju života su takodje, svi voljni i nevoljni gresi oprošteni. Ali verujem u to da za života, ne treba nikome praviti pakao u duši, pa ni sebi, jer nije lepa ona stara, dobro poznata, crna ti duša.
Najlepše je za života činiti dobro, da i druge duše pored tebe budu spokojne, činiti i za sebe dobro, da i tvoja duša bude spokojna, pa je to već i na zemlji neka vrsta raja. Siguran znak da postoje ljudi bez duše, su ratovi, zar ima većeg pakla od toga. A svet čuva još neka šaka ljudi sa dušom, zato nek ti haljina bude crna, ali duša crvena.
