Voleo je, patio je, kockao se, pio i došao do ponora, na čijoj je ivici našao ono po čemu ćemo ga pamtiti – pesme. Pesme koje je otpevao iz najdubljih krhotina duše. One pogađaju svakoga. One koji pate i one koji još uvek ne znaju da su zaljubljeni. Toma Zdravković nije bio običan pevač, niti tekstopisac. On je pesnik i glasnik duše.
Jednom prilikom je i sam rekao da srećni ljudi ne pišu pesme.
Iako se rodio u Aleksincu, njegovi roditelji se sa njim ubrzo sele u selo Pečenjevce, iz koga sa 18. godina odlazi u Leskovac, sa namerom da postane pevač. U muzičkim krugovima, ubrzo se pročulo da u Leskovcu peva „neki“ Toma i da peva sve – narodne, zabavne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone. Tamo je potom upoznao Silvanu Armenulić i zahvaljujući njoj počeo je da nastupa, još davne 1958. godine. Pevao je po kafanama širom Jugoslavije, od Leskovca do Beograda, Tuzle, Budve. Iz malenih Pečenjevaca, Toma je stigao i do Doma Sindikata, gde je imao prvi solistički koncert.
Tomislav Toma Zdravković uspeo je da napravi 20 punih, koncerata za redom u Domu Sindikata tokom turneje 1987. godine. Što niko u istoriji, do dana današnjeg, nije uspeo da uradi.
U istoj toj dvorani, 34 godine kasnije, prikazan je film o Tomi. I on je još jedanput dobio aplauz, koji je sigurno mogao da čuje. Jer on i dalje živi. Živi u kafanama, gde do kasno u noć ljudi plaču zbog njegovih stihova.
Ženio se četiri puta. Svoje pesme posvećivao je mnogim ženama, koje je neizmerno voleo. Suprugu Gordanu, sa kojom je proveo poslednje dane života, upoznao je u Torontu. Sa njom je dobio sina Aleksandra. Pored njega ima i ćerku Žaklinu.
Lepa Lukić, pevačica narodne muzike, bila je prijateljica Tome Zdravkovića. Ona je zajedno sa Tomom i drugim poznatim pevačima iz tog perioda, putovala i nastupala u okviru turneje beogradske estrade. U čuvenoj kafani Šumatovac, zajedno su dočekali mnoge zore.
Njegov veliki prijatelj, Kemal Monteno, govorio je da je Toma satkan od emocija.
„Nismo se družili kao pevači, iz interesa, već kao prijatelji. Sa njim mi je bilo lepo i kad pevam i kad pijem, kad plačemo i kad se smejemo.“ – rekao je jednom prilikom Kemal Monteno. On je za Tomu napisao numeru „Pesme moje“ u kojoj je obuhvatio sve Tomine hitove u jedan refren.
Sa njim je nastupao i Halid Bešlić koji je jednom prilikom rekao: „Dešavalo se da se vratim u istu kafanu posle sedam dana, a konobar mi kaže da Toma nije ni išao kući“.
Najvećeg boema kojeg je Srbija imala pamtićemo po njegovim brojnim hitovima kao što su „Umoran sam od života“ , „Dva smo sveta različita“, „Kafana je moja sudbina“, „Buket belih ruža“ i mnogim drugim pesmama.
Preminuo je 1991. godine, posle dugogodišnje borbe sa rakom prostate. Sahranjen je na Centralnom groblju u Beogradu.
Karirani stolnjaci proliveni su žestokim pićima, čase su razbijene, a oči su pune suza – sve zbog Tominih stihova. On i dalje živi kroz svoje pesme, u dugim kafanskim noćima.
„Pustite me da bolim svoju bol.“
Foto: Youtube-Screenshot
