Frano Lasić: Najveći uspeh je da sam ostao dosledan sebi i moje četvoro dece

Imali smo priliku da razgovaramo sa jednom od najvećih glumačkih i muzičkih zvezda eks-Yu scene, Franom Lasićem. Iako je popularnost dostigao pre mnogo decenija, on je i dalje aktivan u svom poslu, te između ostalog ima jednu od glavnih uloga u gledanoj seriji “Dinastija” za koju je lično obezbedio licencu za prikazivanje u našoj zemlji. Osim nje, publika će ga uskoro gledati i u filmu “Leto kada sam naučila da letim”.

Osim što je sjajan u svom poslu, Frano je bio i ostao veliki miljenik publike sa naših prostora. Uz kaficu, razgovarali smo sa njim o detinjstvu, profesionalnim počecima, onome što mu je važno u životu.

Bonžur: Rođeni ste u Rijeci, a odrasli u Dubrovniku. Kakva Vas sećanja vežu za najranije detinjstvo?

Sticajem okolnosti rođen sam u Rijeci, u kojoj sam živeo do svoje sedme godine. Za nju me vežu najranija sećanja od vrtića, do prvog nastupa u prvom razredu osnovne škole i učenja plivanja sa suvim tikvama na leđima, jer tada nije bilo mišića kao danas. Od mog drugog razreda, smo se preselili tata, mama, sestra i ja natrag u Dubrovnik, odakle su svi moji.

Bonžur: Da li nam možete reći malo više o vašem poreklu? Vaša porodica je poreklom iz Dubrovnika?

Uglavnom jesmo, osim što je tatina majka, a moja baka, iz južne Italije. Što se tiče mamine strane, njen otac, a moj deda je poreklom iz Češke. Što znači da je pomešan jug i sever. Moja baka nosi prezime Kesterčanek, ona je kao mlada devojka Zdenka Kesterčanek rođena Semelić, svojom hrabrošću, marljivošću i obrazovanjem prevazišla društvene barijere svog vremena, te se kao samohrana majka uputila u Švajcarsku, gde je kao jedna od prvih žena doktorirala hemiju i farmaciju na Univerzitetu u Lozani. Zajedno sa svojom prijateljicom Olgom kupila je apoteku u Dubrovniku, te patentirala razne lekove koje je plasirala po celoj Kraljevini Jugoslaviji, a dala i značajan doprinos brojnih donacijama lekova i sanitetskog materijala za vreme NOB-a.

Bonžur: Da li u Vašoj porodici bilo glumaca ili ste vi prvi krenuli ovim stazama?

Nije. Moj pradeda sa mamine strane je Fran Kesterčanek, on je bio osnivač Šumarskog fakulteta u Zagrebu, a deda Frano, po kome sam dobio ime, je bio pravnik i istoričar, čiji je znanstveni rad obogatio dubrovačku istoriju umetnosti. Moja mama je farmaceut, kao i baka, a moj otac je bio inžinjer brodogradnje i profesor.

Tako da je za porodicu moj izbor zanimanja bio iznenađenje, s obzirom na to da su smatrali da glumački poziv nije siguran posao. Iz tog razloga sam i diplomirao mašinstvo, kojim se nikada u životu nisam bavio. Sa druge pak strane kako sam od mladih nogu radio i sarađivao sa dubrovačkim pozorištem, te nakon snimljenog prvog filma, „Okupacija u 26 slika“, dobio i Fulbrajtovu stependiju za glumu i produkciju, tako sam do danas ostao posvećen tom poslu.

Bonžur: Film „Okupacija u 26 slika“ vas je proslavio, stigao je do Kanskog festivala. Recite nam nešto više o tome.

Film „Okupacija u 26 slika“ je bila zvanični predstavnik Jugoslavije na Kanskom festivalu, te sam tada direktno sa tadašnjeg odsluženja vojnog roka, otišao po prvi put na taj čuveni filmski festival. Bilo je to jedno lepo iskustvo, a onda sam nakon toga u više navrata posećivao taj festival, što sa filmovima, što privatno.

Bonžur: Da li se ceo život bavite samo glumom i pevanjem ili je bilo još drugih poslova kojim ste se bavili?

S obzirom na to da sam kao slobodan umetnik radio na filmu više od četrdeset godina, ipak sam pored toga radio i razne druge poslove. Na primer, imao sam štampariju, pa sam držao restorane, klubove i barove u Zagrebu, Beogradu i na Jahorini. U slobodno vreme preko leta sam radio ceo život kao skiper na jedrilicama, tako da sam obišao skoro ceo Mediteran.

Bonžur: S obzirom na to da jedrite, da li ste se bavili još nekim sportovima?

Da, naravno. Obožavam skijanje, jedrenje, ronjenje i tenis. Ronjenje je posebna disciplina koja zahteva dosta fizičke pripreme, koncentracije i daje divan osećaj slobode i tišine. Ronio sam puno na dah, ali i sa ronilačkom opremom, ali nikada preko četrdeset metara dubine.

Bonžur: Pesme Volim te budalo mala i Zagrljeni su evergreen…

Sa tim albumom sam dobio srebrnu, zlatnu i platinastu ploču i napravio mnoge koncerte po celoj Jugoslaviji. Te dve pesme obeležavaju moju muzičku karijeru i koliko primećujem, rado su slušane i dan danas. Nakon dosta duge pauze, koju sam imao zbog snimanja filmova i serija, napravio sam album sa klapom i sa njima organizovao koncerte. Zbog cele ove situacije sa koronom, prošle godine nije održan sada već tradicionalni beogradski koncert, ali nadam se da ćemo ga organizovati ove godine.

Bonžur: Šta smatrate svojim najvećim uspehom u životu?

Najveći uspeh je da sam ostao dosledan sebi, da imam četvoro predivne dece i da sam u svom tom uzbudljivom životu, ostao veran svojim stavovima u životu.