Skoro sam se našla na kafi sa osobom koju ćemo, za potrebe ovog teksta, nazvati X. Ne ulazeći u detalje, reći ću da je bilo katastrofalno naporno. Ne zato što je X loša osoba (naprotiv) već zato što se razgovor sveo na kukanje i ponavljanje jednih te istih misli, teorija, problema.
Ko je čitao “Prokletu avliju”, sigurno se seća Haima – junaka koji je morao da govori, a nikad nije mogao da govori samo o jednom predmetu. Haim je sluđen čovek, pa su takve i njegove priče: “sve isprepletano i izlomljeno, nešto ispušteno, a nešto opet po tri puta ponovljeno”. Nažalost, ljudi poput Haima sve je više. Njihovo je da pričaju, naše je da pasivno slušamo, upijamo i-i-i beskrajno se dosađujemo. Ko je danas spreman da trpi dosadu?
Malo ko, da vam kažem.
Pregršt opcija, brz tempo života i manjak pažnje doveli su nas u stanje selektivnosti. Prosto rečeno, ne želimo da traćimo vreme. To, naravno, ne znači da nemamo strpljenja da saslušamo ljude, pa i da istrpimo povremenu haimovštinu, ali znači da tražimo nešto zauzvrat. A to nešto je univerzalna ljudska potreba za održavanjem iskrenih i dubokih odnosa.
Kada danas odlučimo da sa nekim podelimo komadić svog dragocenog vremena, želimo da ga provedemo kvalitetno. Dakle, ne da sedimo na kafi „reda radi“ nego da se zabavimo, zasmejemo, inspirišemo. Da nam društvo i razgovor prijaju. Ima, međutim, sve više susreta sa kojih se vraćamo razočarani. Koliko god lupali glavu ne možemo sebi da objasnimo: kako je moguće da su nam do juče bliski ljudi odjednom naporni?
Prvi razlog jeste nedostatak verbalne higijene. Kako se povezati sa osobom koja identičnu misao preformuliše po tri-četiri puta, ostavljajući te da se pitaš da li pretpostavlja da je ne slušaš ili misli da je ne razumeš, ili je prosto – zaboravna? Ako ste se ikada rvali sa real-life Haimom, znate o čemu govorim. To su oni momenti kada se osećate kao da ste ne prezentaciji taperver posuđa, jer osoba sa kojom “razgovarate” ne prestaje da melje. Pokušavate da inicirate dijalog, najpre stidljivo a potom i bezobrazno, tako što prekidate sagovornika kakvom upadicom koju on, zavisno od trenutnog stanja uma, ne registruje ili je prevazliazi još žešćim brbljanjem. Frustrirani ste ali ne odustajete. Naprotiv. Opkoljavate sa svih strana, koristite retke pauze da bilo šta izgovorite, munjevito menjate teme u nadi da ćete pogoditi jednu kojom ćete dominirati. Ukratko, bavite se ćoravim poslom jer vaš Haim ne posustaje. Naprotiv – hrani se vašim rečima i koristi ih kao podlogu za nove monologe. Tako sve dok se ne rastanete uz zaključak da ste se baš lepo ispričali. A zapravo ste se sat vremena grabili za reč po sistemu “na svaku tvoju, deset mojih”.
Srozavanje verbalne kulture je spontan proces, podstaknut korišćenjem novih tehnologija, egocentriznom i intelektualnom lenjošću. Degradacija se odvija postepeno, tako da je nismo ni svesni dok se ne zateknemo u gore navedenoj situaciji. Čak su i tada mnogi skloni da osuđuju druge zbog blagoglagoljivosti, ne shvatajući da i sami od nje pate. Kad smo kod ispraznih razgovora, šta ćemo sa kukanjem?
Ako haimovština izaziva frustraciju i oduzima draž razgovoru, kukanje ga svodi na besplatnu psihoterapiju. Problem je što svi volimo da kukamo. Davimo prijatelje i poznanike svojim problemima koje smatramo nerešivim, prenemažemo se, razvijamo teorije zašto su stvari baš takve kakve su, a ne drugačije, vraćamo po sto puta na istu dilemu bez konkretnih zaključaka. U najvećem broju slučajeva ni ne tražimo savete, samo nečiju pažnju. Teško nam je, jako nam je teško… Kako to mislite dosadno im je da nas slušaju? Prijatelji valjda tome služe? E, bogami, ne.
Razgovori, čak i među najboljim prijateljima, nisu poligon za nekontrolisano ispoljavanje frustracija. Kao što, na primer, književnost ne bi smela da služi prosipanju verbalnog otrova niti muzika pravljenju besmislene buke, tako ni sastanci uživo ne treba da budu kazna za one koji ih iniciraju ili prihvataju. Takvi susreti su veća demonstracija otuđenja od društvenih mreža gde se, u stvari, mogu voditi i te kako sadržajni razgovori. Ovo nije poziv na skrivanje iza ekrana, ovo je realno stanje.
Za moju predosadnu kafu sa X krivim dve stvari: preopširnost i preterano kukanje sa obe strane. Stoga, ako se ponovo vidimo, gledaću da otvorim neku temu koja daje suštinsku vrednost razgovoru, a Haim neka ostane u literaturi. Iz iskustva znam kako naporan može da bude u realnom životu za sebe, i za druge.
